Vera Obrenović Delibašić
Priča o Veri Obrenović Delibašić je priča o otpornosti, preživljavanju i razočaranju, ne uvek u jednakoj meri, i ne nužno tim redosledom. Moglo bi se dodati i zaboravljanje, koje je rezultat marginalizacije tokom njenog života i zanemarivanja sećanja nakon njene smrti.
Ova jugoslovenska književnica, muzičarka, prevodilac, predavač i arhivar – ukratko, kulturna radnica – ostavila je svoj trag u Sarajevu na nekoliko načina, a grad joj je malo dao zauzvrat. U stvari, njeno sećanje je u velikoj meri zamagljeno složenim istorijskim i društvenim promenama tokom i posle njenog života. Moglo bi se reći da je dvostruko izbrisana – jednom tokom života, drugi put nakon smrti. Njen rad i život danas predstavljaju prazninu u književnoj i kulturnoj istoriji grada, prazninu koja odražava političke pukotine i kulturne slomove koji, nesumnjivo, prvo troše živote žena. Uz to rečeno, takođe se mora napomenuti da biografije poput njene retko odgovaraju savremenim bosansko-hercegovačkim kulturnim narativima, često sečenim i skrojenim makazama nacionalizma. Njen primer nije samo odlična ilustracija šta se – i kako – gubi u nacionalističkom čišćenju književnog kanona, već i kako se naša književna i kulturna istorija osiromašuje odbacivanjem znanja koje nije u skladu sa aktuelnim ideološkim ciljevima.
Zbog svega ovoga, ne bi trebalo da počinjemo sa datumima i činjenicama, već sa dostignućima. Koga smo zaboravili? Prvu romanopisca Bosne i Hercegovine. Pre Vere Obrenović Delibašić, nijedna žena nije objavila roman. U zajednicama koje cene svoju istoriju, sama ta činjenica bi joj obezbedila mesto u književnom kanonu, čak i ako bi njeno delo bilo samo osrednje estetske vrednosti. Što, mora se reći, nije.
U retkim studijama koje se bave njenim knjigama, Vera Obrenović Delibašić se često naziva „pisateljicom Revolucije“. I zaista, ako je nešto definisalo njen rad, to je bila jugoslovenska narodnooslobodilačka borba. Vera je autorka dvanaest tematski raznovrsnih knjiga, od pesama i kratkih priča do drama, romana i biografija.
Vera Obrenović je rođena 1906. godine u Livnu u porodici učitelja. Velika porodica – sedam sestara i jedan brat – i česta preseljenja, tipična za učiteljsku profesiju u to vreme. Livno u najranijem detinjstvu, zatim Bosanski Šamac, Kostajnica i konačno Sarajevo, koje je obeležilo njenu mladost; ove stalne promene prebivališta kao da su nagoveštavale slična lutanja u njenom budućem životu.
Međutim, život porodice Obrenović nisu otežavale samo selidbe i činjenica da je bilo „mnogo usta za hranjenje“. Ne, Vera Obrenović je odrasla i razvijala se kao ličnost u posebnom istorijskom periodu previranja i turbulencija koje su potresale Balkan i Bosnu koliko i ceo svet. Mora se imati na umu da je Vera rođena nekoliko godina pre Aneksione krize, i da je tokom Prvog svetskog rata bila devojčica; veliki istorijski previranja pratili su njen život od početka do kraja.
Po dolasku u Sarajevo, Vera je završila Učiteljski fakultet i osmogodišnju muzičku školu. U nedostatku savremenih izvora, uz malo mašte, mogli bismo je zamisliti kao tinejdžerku, tipičnu predstavnicu takozvane progresivne internacionalne jugoslovenske komunističke omladine. Ideje marksizma i socijalizma, čak i ranog feminizma, počele su da kruže među jugoslovenskom omladinom baš kao i među mladima u Evropi.
Stalno siromaštvo ju je, možda, učinilo zrelijom nego što je imala, primoravajući je da preuzme odgovornost i počne da radi i izdržava svoju veliku porodicu dajući školske časove i privatne časove violine. Inspirisale su je ideje socijalne pravde i jednakosti i otkrila je i negovala ljubav prema književnosti. Pesnikinja, ali ne baš sanjarka sa glavom u oblacima, već kao odlučna mlada žena koja odlučno ide svojim putem, koja je umetnost videla kao svoju misiju i neizbežnu sudbinu. Zamislimo je, na primer, kako nosi svoje rukopise u poštu da bi ih poslala eminentnim književnim časopisima nakon što ih je pažljivo prepisivala i uređivala iz noći u noć. Ili kako vežba violinu između časova podučavanja, umorna, preopterećena poslom, ali odlučna da se usavrši. Možda ovde najviše podseća na svoje rane pesme – sanjive, ali ukorenjene u bolu i patnji ljudi ove zemlje, u njihovoj čežnji i strahovima. Godine 1927, Vera ima dvadeset jednu godinu, njena ljubav prema muzici i književnosti isprepletana je sa strašću za boljim životom i pravednijim svetom. Ubrzo je objavljena njena prva zbirka poezije, „Nemir mladosti“, 1927. godine. Iste godine dobija prvo zaposlenje u Sarajevskoj filharmoniji kao prva violinistkinja i udaje se za pisca i profesora francuske književnosti Mihajla Delibašića. Za godinu dana već ima bebu u naručju – sina po imenu Predrag. Nekoliko godina kasnije, završava muzičku školu i dobija posao na Višoj učiteljskoj školi kao nastavnica muzičke kulture i umetnosti. Čini se da život ide nabolje. Ona je mlada nada bosanskohercegovačke poezije; kritičar Borivoje Jevtić će opisati njenu zbirku „Nemir mladosti“ kao knjigu napisanu „gorućim srcem i drhtavom rukom“, dok će autorka biti nazvana „najoriginalnijim među pesnikinjama koje pišu u Bosni u ovom trenutku“, onom kojoj „ne nedostaje iskrenosti čak ni kada skrene sa puta“ i koja „zna kako da pronađe svoj akcenat za svoje unutrašnje raspoloženje“. Još jedna recenzija, od jednog od najcenjenijih pisaca tog vremena, Hamze Humoa, piše kako je svaka njena pesma „žedna… života i bolna zbog njegove prolaznosti“; za Humo, žena deluje „najbliže i najprirodnije kada peva o ljubavi“. Po dolasku u Sarajevo, Vera je završila Učiteljski fakultet i osmogodišnju muzičku školu. U nedostatku savremenih izvora, uz malo mašte, mogli bismo je zamisliti kao tinejdžerku, tipičnu predstavnicu takozvane progresivne internacionalne jugoslovenske komunističke omladine. Ideje marksizma i socijalizma, čak i ranog feminizma, počele su da kruže među jugoslovenskom omladinom baš kao i među mladima u Evropi. Dva puta izbrisana Stalno siromaštvo učinilo ju je, možda, zrelijom od svojih godina, primoravši je da preuzme odgovornost i počne da radi i izdržava svoju veliku porodicu dajući časove iz školskih predmeta i privatne časove violine. Nadahnjivale su je ideje društvene pravde i jednakosti, a u sebi je otkrila i negovala ljubav prema književnosti. Pesnikinja, ali ne baš sanjalica koja lebdi u oblacima, već odlučna mlada žena koja je čvrsto koračala svojim putem, gledajući na umetnost kao na svoju misiju i neizbežnu sudbinu. Zamislimo je, na primer, kako nosi svoje rukopise u poštu da ih pošalje uglednim književnim časopisima, nakon što ih je noćima brižljivo prepisivala i doterivala. Ili kako u pauzama između časova violine i podučavanja vežba svoj instrument, umorna, preopterećena, ali odlučna da napreduje. Možda se tu najviše i podseća na svoje rane pesme, sanjive, ali ukorenjene u bolu i patnji naroda ove zemlje, u njihovim čežnjama i strahovima. Godine 1927. Vera ima dvadeset jednu godinu, a njena ljubav prema muzici i književnosti isprepletana je sa strašću za boljim životom i pravednijim svetom. Te iste godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Nemir mladosti“. Iste godine dobija i prvo zaposlenje u Sarajevskoj filharmoniji kao prva violinistkinja i stupa u brak sa piscem i profesorom francuske književnosti Mihajlom Delibašićem. Već nakon godinu dana u naručju drži bebu, sina po imenu Predrag. Nekoliko godina kasnije završava muzičku školu i dobija posao u Višoj učiteljskoj školi kao nastavnica muzičke kulture i umetnosti. Život kao da polako kreće nabolje. Ona je mlada nada bosanskohercegovačke poezije; kritičar Borivoje Jevtić njenu zbirku „Nemir mladosti“ opisuje kao knjigu napisanu „gorućim srcem i drhtavom rukom“, dok će sama autorka biti proglašena „najoriginalnijom među pesnicima koji u tom trenutku pišu u Bosni“, onom kojoj „ne manjka iskrenosti čak ni kad zaluta“ i koja „ume da pronađe sopstveni akcenat za svoje unutrašnje raspoloženje“. Druga kritika, iz pera jednog od najcenjenijih pisaca tog vremena, Hamze Hume, beleži kako je svaka njena pesma „žedna… života i ranjena njegovom prolaznošću“; za Humu, pesnikinja je „najbliža i najprirodnija kada peva o ljubavi.“ „Kod nje volimo nežnu i blagu senzibilnost, koju bismo mi muškarci grubo pogazili i time se osećali ponosnijima i snažnijima.“ Jasno je da su je kritičari tog vremena posmatrali kroz rodnu prizmu, da su je čitali, a neki čak i odbacivali, kao „žensku“, što u to vreme nije bilo baš kompliment.
Nemamo mnogo svedočanstava o tome kakva je Vera bila kao dete. Autor ovih redova ne zna da li je bila razmaženo i zaštićeno najmlađe dete, ili starije, koje je u to vreme gotovo uvek preuzimalo odgovornosti odraslih, ili možda „srednje“ dete, prepušteno sopstvenoj snalažljivosti i prilagodljivosti. Takođe je upitno koliko naše savremeno shvatanje porodice zapravo oblikuje naše percepcije, jer istorijski zanimljiva vremena retko proizvode tipične porodične strukture.
Ono što je, međutim, sigurno jeste da su vremena bila teška i da su učiteljske porodice uglavnom živele u siromaštvu. Od najranijih dana odrasla je u porodici progresivnih stavova, koja je – uprkos siromaštvu i nedostatku korena – negovala kod njihove dece ljubav prema učenju, obrazovanju i umetnosti. Njen otac Pavle Obrenović imao je antifašističke i jugoslovenske stavove. Činjenica da je bio učitelj Gavrila Principa, mladića čiji je atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda od Austrije bio iskra za početak Prvog svetskog rata, donela je još više teškoća porodici. U kontekstu austrougarskog progona srpskog stanovništva, Pavle i njegova supruga, Verina majka, često su ispitivani i podvrgnuti policijskom ispitivanju. Pavle je umro dok je Vera još bila mlada i ostavio je veliku porodicu u ozbiljnim finansijskim problemima. Porodica je izgubila sudski spor oko očevog dela nasledstva, što je primoralo Verinu majku, takođe učiteljicu, da prihvati poslove čišćenja kuće i kancelarija pored svog već slabo plaćenog nastavničkog posla. Ne znamo mnogo, ali svakako znamo da to nije bilo bezbrižno detinjstvo. Oni koji su upoznati sa okolnostima kažu da Verina porodica nije mogla sebi da priušti više od dva obroka dnevno.
„Kod nje volimo nežnu i blagu senzibilnost, koju bismo mi muškarci grubo pogazili i time se osećali ponosnijima i snažnijima.“ Jasno je da su je kritičari tog vremena posmatrali kroz rodnu prizmu, da su je čitali, a neki čak i odbacivali, kao „žensku“, što u to vreme nije bilo baš kompliment.
Stalno siromaštvo učinilo ju je, možda, zrelijom od svojih godina, primoravši je da preuzme odgovornost i počne da radi i izdržava svoju veliku porodicu dajući časove iz školskih predmeta i privatne časove violine. Nadahnjivale su je ideje društvene pravde i jednakosti, a u sebi je otkrila i negovala ljubav prema književnosti. Pesnikinja, ali ne baš sanjalica koja lebdi u oblacima, već odlučna mlada žena koja je čvrsto koračala svojim putem, gledajući na umetnost kao na svoju misiju i neizbežnu sudbinu. Zamislimo je, na primer, kako nosi svoje rukopise u poštu da ih pošalje uglednim književnim časopisima, nakon što ih je noćima brižljivo prepisivala i doterivala. Ili kako u pauzama između časova violine i podučavanja vežba svoj instrument, umorna, preopterećena, ali odlučna da napreduje. Možda se tu najviše i podseća na svoje rane pesme, sanjive, ali ukorenjene u bolu i patnji naroda ove zemlje, u njihovim čežnjama i strahovima.
Godine 1927. Vera ima dvadeset jednu godinu, a njena ljubav prema muzici i književnosti isprepletana je sa strašću za boljim životom i pravednijim svetom. Te iste godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Nemir mladosti“. Iste godine dobija i prvo zaposlenje u Sarajevskoj filharmoniji kao prva violinistkinja i stupa u brak sa piscem i profesorom francuske književnosti Mihajlom Delibašićem. Već nakon godinu dana u naručju drži bebu, sina po imenu Predrag. Nekoliko godina kasnije završava muzičku školu i dobija posao u Višoj učiteljskoj školi kao nastavnica muzičke kulture i umetnosti. Život kao da polako kreće nabolje. Ona je mlada nada bosanskohercegovačke poezije; kritičar Borivoje Jevtić njenu zbirku „Nemir mladosti“ opisuje kao knjigu napisanu „gorućim srcem i drhtavom rukom“, dok će sama autorka biti proglašena „najoriginalnijom među pesnicima koji u tom trenutku pišu u Bosni“, onom kojoj „ne manjka iskrenosti čak ni kad zaluta“ i koja „ume da pronađe sopstveni akcenat za svoje unutrašnje raspoloženje“. Druga kritika, iz pera jednog od najcenjenijih pisaca tog vremena, Hamze Hume, beleži kako je svaka njena pesma „žedna… života i ranjena njegovom prolaznošću“; za Humu, pesnikinja je „najbliža i najprirodnija kada peva o ljubavi.“
Osim nje, postojala bi još samo jedna pesnikinja – Milica Miron. Ubrzo potom objavljuje svoju drugu zbirku poezije, jednostavno naslovljenu „Pesme“ (1930). Piše na ekavskom dijalektu, u maniru progresivnih pisaca tog vremena koji su se dobrovoljno odricali svog izvornog ijekavskog u korist ekavskog, ili prelazili sa ćirilice na latinicu, nastojeći da stvore jedinstven jugoslovenski kulturni prostor, i nastavlja da usavršava svoj pesnički izraz u stalnom dijalogu sa svojim savremenicima.
Njena posvećenost emancipaciji, posebno emancipaciji ženskog subjekta kroz revoluciju, povezana je sa njenim ličnim iskustvom, ali na pomalo neočekivan način. Vera Obrenović-Delibašić nije rođena na selu i nije se suočavala sa tradicionalnim ograničenjima života žena kakva su postojala kod seljanki. Njeno poreklo nije bilo „radničko“ niti „proletersko“ u klasičnom smislu, dolazeći iz učiteljske porodice, nosilo je izvestan društveni status. Ono što se, međutim, previđalo bio je podatak da je učiteljski život bio skroman, možda ne sasvim bedan kao proleterski, ali sigurno lišen mnogih „buržoaskih“ obeležja. „Upravo zato što nije poticala iz krajnjeg siromaštva, jer nije bila ‘klasičan revolucionarni profil’, često je bila ismevana i marginalizovana, čak i unutar partizanskih i komunističkih krugova.“ Njeni dani unutar Sarajevske grupe književnika i drugih kulturnih krugova tog vremena zasigurno su bili obeleženi ličnim borbama i tenzijama. Postati svesna sopstvenih privilegija u kontekstu u kojem je većina stanovništva bila neobrazovana, i stoga, kao i iz drugih dubokih razloga, obespravljena, uz stalnu, bolnu potragu za sopstvenim autorskim glasom, morao je biti težak proces. Iz tog perioda potiče i jedna zanimljiva književna kritika Verine poezije, koju beleži Mevlida Đuvić. U toj recenziji Hasan Kikić, levičarski pisac i angažovani intelektualac, navodi da je njena poezija „ženska, nesocijalna, bez viših pretenzija ili kvaliteta“, što, prema Đuvić, potvrđuje da ženska pesnička senzibilnost nije mogla da snažno odjekne u kontekstu međuratne kulture zaokupljene pitanjima nacije i pola. Ali istorija se ponovo umešala u život Vere Obrenović Delibašić. Monarhistička vlast Kraljevine SHS nisu tolerisale komunističke stavove, pa je Obrenović 1932. godine, nakon samo jedne godine rada, otpuštena sa Više učiteljske škole. Još od 1930. godine pripadala je, kako je sama zapisala u jednoj biografskoj belešci, „narodnom radničkom pokretu, a od 1932. radila ilegalno pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije.“
Uzimajući u obzir sukobe sa vlastima kroz koje su prolazili i njen otac, i njen muž, koji je pre njihovog braka bio uhapšen 1921. godine, nakon što je 1920. zabranjena Komunistička partija Jugoslavije, i zatvoren u Glavnjači i Staroj tvrđavi zajedno sa još nekoliko komunista, jasno je da se Verina sudbina ne može posmatrati odvojeno od političkog protivljenja vlastima.
Njeni stavovi, međutim, još uvek nisu vidljivi u njenim pesmama, koje su i dalje zaokupljene prolaznim raspoloženjima i najdubljim osećanjima, tematski uglavnom usredsređene na ljubav i čežnju. Lep primer je pesma „Zloslutni mesečev sjaj“: Ne čekaj me, majko / Ovce su mi se razbežale, a jagnjad izgubila…/ Mesečina je pala na cvetnu livadu / I u grmu mi zaplela raspuštenu kosu; /Zato nisam došla cele noći, majko! / Okrutna mesečina / Uplela mi je kosu i rasula stado!
Među partizanima
Vera je nastavila da piše i objavljuje, pretežno poeziju, a povremeno i eseje, u gotovo svim značajnijim književnim časopisima između dva svetska rata, dok je istovremeno radila u privatnoj Železničkoj učiteljskoj školi u Ilidži. Njena treća zbirka poezije objavljena je 1940. godine u izdanju sarajevskog ogranka SPKD „Prosvjeta“. Ali normalan tok života ponovo je prekinut kapitulacijom Jugoslavije pred silama Osovine. Mihajlo je pobegao u Bijeljinu, gde mu je ponuđeno mesto profesora u gimnaziji, dok je Vera sa dvanaestogodišnjim sinom Predragom potražila utočište u selu Batkovica kod Višegrada, gde su boravili „kod naprednih seljaka“. Morali su svakodnevno da se javljaju ustaškoj žandarmeriji. Ipak, Vera nije gubila vreme. Osetila je kako raste narodni otpor; ono što su ranije nagoveštavali knjige, teorija, literatura i strastvene levičarske rasprave sa kolegama, sada se pretvaralo u stvarnost. Aktivno se priključila pripremama za narodni ustanak protiv okupatora, prikupljala oružje, spremala se za borbu, organizovala omladinu, širila ideje, što nije bilo lako u sredini koja je više naginjala četničkim i nacionalističkim shvatanjima nego komunističkim. Bilo je potrebno objasniti zašto je važno pristupiti partizanima i promišljati šta dolazi posle pobede, kakvu državu želimo da gradimo? Možda se upravo ovde može reći da Vera zaista sazreva kao angažovani intelektualac, ne među knjigama i školskim klupama, već u neposrednom kontaktu sa narodom.
Zamišljamo Veru kako beži tokom deportacije u koncentracioni logor i sama prelazi Drinu, nakon što je sina poverila jednom železničaru, da bi stigla na teritoriju pod kontrolom partizana. Koliko je patnje i odricanja, a koliko odlučnosti i
vere u pobedu bilo potrebno da se preživi taj beznadežni ratni period? Na oslobođenoj teritoriji pridružili su joj se sin i muž, a u Užicu je postala članica Partizanske umetničke čete „Dimitrije Tucović“. Tokom rata aktivno je učestvovala na kulturnom frontu, uređujući list Antifašističkog fronta žena Crne Gore Naša žena. O njoj je, ipak, ostalo malo svedočanstava iz ratnog perioda, ali na marginama publikacija koje beleže pobede i gubitke partizana nailazimo na podatak da je seljacima čitala svoje pesme. Partizanska sećanja beleže i da je poznata partizanka Mitra Mitrović pozvala Veru u oslobođenu Požegu, gde je imala javno čitanje. „Zbog svoje ljudske dobrote i topline svuda je bila lepo prihvaćena, pa su je aktivistkinje često vodile na skupove da kazuje svoje pesme.“ Pored poezije, svedočanstvo njenog revolucionarnog optimizma predstavlja i roman koji je napisala u tom periodu, a koji je ostao njen trajan i najznačajniji trag u istoriji bosanskohercegovačke književnosti. To je roman Kroz ničiju zemlju, objavljen posle oslobođenja u dva toma 1948. i 1950. godine, tematski posvećen upravo ničijoj zemlji, pograničnom području Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore gde je provela veći deo rata. Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je to bio roman njenog života, ne toliko u autobiografskom smislu, iako su ti elementi verovatno prisutni i snažni, već u smislu da je kroz tu književnu opsesiju u potpunosti posvetila svoj stvaralački život jugoslovenskim i antifašističkim idealima. Da je ovu knjigu doživljavala kao svoje najvažnije delo potvrđuje i činjenica da joj se vratila i 1971. godine objavila skraćenu verziju pod naslovom Višnja iz ničije zemlje, ovoga puta stavljajući u središte drugu važnu junakinju priče. Danas roman Kroz ničiju zemlju ne odgovara ukusu savremenog čitaoca. Napisan hroničarskim stilom, sa epskim zamahom, može delovati previše razvučeno i opširno u svom nastojanju da pruži veran prikaz društvenih događaja i, delimično, psiholoških borbi svojih junaka. Ipak, ubraja se među najopsežnija dela na temu narodnoslobodilačkog rata u Jugoslaviji. Međutim, „lirski pejzaž se često javlja kao interludij u njenoj epskoj naraciji“[1]; dokumentarističke i realističke sekvence, kao i ideološka polemika, redovno se prekidaju slikovitim opisima prirode i kratkim skicama psiholoških stanja glavnog junaka Stilski, ovaj roman se najpreciznije može klasifikovati kao socijalistički realizam, prilično krut i žanrovski strog književni pokret koji je estetiku smatrao inferiornom u odnosu na političke i društvene realnosti i isticao socijalno-pedagošku funkciju književnosti kroz koju socijalistički ideali treba da budu utisnuti na čitalačku publiku. U svojim najkrutijim interpretacijama, socijalni realizam je zahtevao da književnost nikada ne sme da otkriva vladajuću ideologiju, što je prilično brzo stvorilo dugotrajnu i složenu polemiku u Jugoslaviji o tome kakva je krajnja uloga književnosti u društvu. Ali jedno vreme, to je bio prestižni književni pokret, koji je iznedrio niz (obično) romana koji su se fokusirali na lik samopožrtvovanog, idealizovanog revolucionara, čiji su svi napori usmereni na utopijski komunistički ideal. Ono što Verin roman čini posebnim, zapravo prvim romanom koji je objavila žena iz Bosne i Hercegovine, jeste to što je celu naraciju napisala iz ženske perspektive, što je bila retkost u celokupnoj jugoslovenskoj književnoj produkciji tog vremena. Sama činjenica da možemo da budemo svedoci ženskog pogleda na narodnooslobodilačku borbu, emancipaciju i revolucionarni preobražaj Jugoslavije daje ovom tekstu, ma koliko nesavršen, pronicljivu vrednost u književnoj istoriji regiona. Fokusirajući se na stidljivu „buržujku“ Olgu, pijanistkinju koja se udaje za starijeg muškarca i pokušava da ispuni društvena očekivanja u svemu što radi, Vera joj piše priču o budućoj komunistkinji čiji se stavovi menjaju dok njen život kreće neviđenim putem – od izbeglišta do borbe, i od borbe do prvog reda novog društva. „Kroz ničiju zemlju“ je, pre svega, priča o odrastanju i sazrevanju u novu ženu. Istorijski zapisi svedoče da je roman bio široko pozajmljivanje iz biblioteka, a postoje i naznake da je tiraž bio rasprodat. Bio je to zaista kulturni događaj tog vremena. Kao i njena heroina, Vera se vratila u Sarajevo nakon oslobođenja Jugoslavije i započela novi život sa svojom porodicom u stanu na Obali Kulina bana 9, u centru Sarajeva.
Njene ratne zasluge učinile su je uticajnim društvenim i kulturnim radnikom u novoj državi. Ova nova uloga značila je da Vera aktivno učestvuje u izgradnji institucionalnih kapaciteta u kulturnoj sferi i pravima žena: postala je članica Sekretarijata Glavnog odbora AFŽ-a za Bosnu i Hercegovinu, Plenuma Centralnog komiteta AFŽ-a za Jugoslaviju, Presbiroa Bosne i Hercegovine i suosnivačica Udruženja književnika Bosne i Hercegovine 1945. godine.
Bavila se obrazovanjem odraslih, kasnije je dobila dugoročni urednički posao – kao glavna urednica časopisa AFŽ-a Nova žena, zatim glavna urednica ilustrovanog časopisa Vidik koji je izdavao Izvršni front Bosne i Hercegovine.
Iza narativa o pobedi
Kao književnica, Vera je bila izuzetno produktivna tokom rekonstrukcije i obnove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Knjige koje je objavila tokom ove faze svog života bile su raznovrsne. Pesme su izašle 1946. godine, zbirke dečje poezije „Sabiramo preko polja“ i „Sa zemlje otadžbine“ 1952. godine, a čak se upustila i u dramu i scenaristiku, mada sa manje uspeha[1]. Međutim, zbirka kratkih priča „Zore nad mahalama“ (1955) definisaće ovaj period njenog života. Ove priče su o ženama, iz ženske perspektive, i pristupaju nedavno završenom ratu na nešto drugačiji način. Njen fokus se udaljava od trijumfalne revolucionarke i istražuje panoramu ženskih karaktera i sudbina transformisanih revolucijom, prikazujući različite faze emancipacije, ne zadržavajući se na prikazivanju konzervativnih žena, fašističkih kolaboracionista, razočaranih partizana, majki koje se bore da prehrane i obuku svoje porodice u posleratnoj oskudici… Vera je sada zainteresovana za živote žena koje ne odražavaju „monumentalni plan istorijske pobede, revolucionarnog entuzijazma i prosperiteta“, žena koje „nose iskustvo nesreće, dezorijentacije i gubitka“. Đuvić primećuje kako to „čini ovu prozu prepoznatljivom u kontekstima kolektivističke socijalističko-realističke književnosti, u smislu otkrivanja nesimbolizovanih pozicija individualnosti“.
Ali da bismo razumeli zašto ova knjiga definiše njene četrdesete, vratimo se istorijski turbulentnom periodu za Jugoslaviju, koji se dramatično odrazio i na Verin život.
Posleratni period obnove bio je posebno težak za Veru zbog zdravstvenih problema sa kojima se suočavala – zapravo, posledica ratnih teškoća i loših životnih uslova, koji su prvo doveli do abdominalnog tifusa, zatim do virusnog recidiva upale moždanih membrana i vidnih polja u oba oka, što ju je ostavilo gotovo slepom nekoliko godina. Ipak, nastavila je da radi sve dok nije dobila invalidsku penziju 1950. godine u Sarajevu, a njen vid se postepeno vratio tek nakon nekoliko godina i niza složenih hirurških procedura.
Uz loše zdravlje koje ju je sprečavalo da se u potpunosti posveti svom pozivu i aktivno učestvuje u izgradnji društva o kojem je toliko dugo sanjala, poseban šok za Veru bilo je hapšenje njenog sina Predraga. Predrag je prvo bio zatvoren u zatvoru Glavnjača u Beogradu (ironičnim spletom sudbine, u istom zatvoru u kom je njegov otac bio godinama ranije), a zatim prebačen u ozloglašeni logor Goli otok, gde su politički zatvorenici slati kao kazna. Prema sopstvenom svedočenju u knjizi „Skoro zaboravljena istorija: Sećanja na rane dane jugoslovenskog filma“, Predrag je završio na Golom otoku zbog trivijalnog ličnog sukoba sa svojim profesorom na Filmskoj školi u Beogradu. Predragov tužilac bio je profesor Vjekoslav Afrić, reditelj prvog posleratnog jugoslovenskog filma „Slavica“. U svojoj knjizi, Delibašić piše da se Afrić žalio na nekoliko studenata, optužujući ih da „podrivaju njegov autoritet lidera […] pominju imena studenata u negativnom kontekstu […] optužujući ih i tvrdeći da njihova ‘krivica’ ima političke konotacije“.[1] To je bilo dovoljno da Predrag dobije veoma strogu kaznu, rezervisanu za najopasnije, politički subverzivne elemente. Predrag je, na neki način, kao i članovi njegove porodice u prethodnim decenijama, bio žrtva dramatičnih istorijskih promena koje su ponekad dovodile do nesrazmernih autoritarnih praksi vlasti. Takva je bila ozloglašena Rezolucija Informbiroa. U to vreme, Jugoslavija je prolazila kroz duboke političke promene, a Titovo čuveno „ne“ Staljinu, koje je zemlji donelo političku autonomiju i postavilo temelje za nezavisnu spoljnu politiku i kasniji ekonomski razvoj, takođe je značilo da će mnogi Jugosloveni – čak i oni koji su se svim srcem borili za državu – biti pod lupom režima, a njihova lojalnost će biti testirana po najstrožim standardima. To je značilo da niko nije smatran potpuno nevinim, a sin književnog para ObrenovićDelibašić je takođe bio ocenjen kao takav od strane policijskog aparata. Njegova epizoda na Golom otoku trajala je 18 meseci, tokom kojih su se njegovi roditelji obratili svim svojim kontaktima, i verovatno je da je Verino poznanstvo sa Milovanom Đilasom bilo ključno.
Nakon Predragovog puštanja iz zatvora „intervencijom sa ‘najvišeg mesta’“, porodica se odmah preselila u Beograd. Predrag je upisao studije režije na Akademiji pozorišnih umetnosti (danas Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu), a porodica je živela u Francuskoj ulici u Beogradu, ponovo u centru grada, dok je njihov stan u Sarajevu zauzeo direktor fabrike Jugopetrol.
U svojoj knjizi, Predrag Delibašić piše da ga je na slobodu „ispratio“ Vojo Biljanović, pomoćnik načelnika državne bezbednosti Aleksandra Rankovića, rečima: „Ali znaj da nije gotovo. Za tebe ili tvoju majku.“
Verin život se tako „odvijao“ tokom nekoliko meseci – penzionisanje, operacije, hapšenje, a zatim i puštanje Predraga, a zatim brzo preseljenje u Beograd. Ne znamo kako se nosila sa hapšenjem i dugim čekanjem, mesecima ispunjenim borbom za slobodu svog sina. Ne znamo kako je „progutala“ razočaranje u državu za koju se borila, niti kakav je efekat takav stres imao na Predragovog oca. Takođe ne znamo da li je volela Beograd i svoju novu okolinu, Francusku ulicu i šetnje do hotela Moskva. Ali znamo, barem prema Predragovom svedočenju, da se nikada nije vratila u Sarajevo, iako je tamo 1955. godine objavljena njena zbirka kratkih priča „Zore nad mahalama“, u kojoj možemo čitati njene nove tematske opsesije – pre svega, majčinstvo.
Briljantan primer koji sada, retrospektivno, možemo čitati kao književnu transpoziciju lične majčinske anksioznosti svakako je priča „Noć nad mahalom“, u kojoj pratimo sarajevsku Jevrejku Donu Albahari, čija je karakterizacija u potpunosti istkana od majčinskog trepeta za svoju „zalutalu“ decu. Deca, Sidik i Đusta, su, naravno, partizanski ilegalni borci, dok se implicira da je njen muž, Šabotaj, ubijen u ustaškim progonima. Dona se krije u kući komšinice Beglerbegovićke, čiji je sin Tufik takođe ilegalni borac, u štali punoj nezrelog sena, i gine u jezivoj, gotovo fantazmagoričnoj sceni tokom ustaške racije, sa imenom svog najmlađeg sina Haima na usnama. Ovo potresno svedočanstvo o vremenu kada je „ljudska glava postala jeftinija od pileće“[1] ne donosi srećan kraj za heroinu, što je značajno odstupanje od žanrovskog okvira u kojem revolucionarna književnost mora slaviti isključivo narativ pobede. Teško je ovde ne pročitati odjek Verinih najintimnijih misli nakon sloma njene sopstvene porodične harmonije, koja je počivala na (socijalističkim) idealima marljivog rada i žrtve, a brutalno je narušena političkim nasiljem.
Nakon Predragove epizode na Golom otoku, Vera se polako povlači iz javnog života. Međutim, ostala je aktivni učesnik u društvenoj i kulturnoj rekonstrukciji u decenijama koje su usledile.
Oporavila se od bolesti, nastavila da piše i objavljuje, isprobala nove forme poput drame i scenaristike, produbila interesovanje za dečju književnost i pronašla zaposlenje u Crnoj Gori, u Istorijskom institutu na Cetinju, gde je radila kao arhivar i istraživač – sakupljač istoriografske građe. Ova pozicija joj je donela izvestan stepen društvenog ugleda (književni istoričari beleže da joj je dodeljen vozač i lični asistent), a istovremeno joj je omogućila da nastavi da piše, o čemu svedoče knjige „Od kolevke do Sutjeske“ (1961) i „Višnja iz ničije zemlje“ (1971). Roman „Kroz ničiju zemlju“ ponovo je objavilo sarajevsko Oslobođenje 1987. godine, čime je učvrstilo njen značaj u književnosti Narodnooslobodilačkog rata (NOB). Međutim, jasno je da su njena književnost i aktivizam postepeno gubili na vrednosti tokom godina – jugoslovenska književnost je prošla kroz duboku transformaciju, a stari pesnički okviri, poput socijalističkog realizma, više nisu bili relevantni. Stoga je vrlo malo njenih dela objavljeno, a ono što je uspela da objavi, zasnivalo se na postojećoj građi i dokumentarnim delima koja su ostala u granicama režimski odobrenog sadržaja. Stoga, ono što možda najbolje simbolizuje ovo novo poglavlje njene životne priče jeste romansirana biografija Save Kovačevića Mizare, čuvenog partizanskog komandanta, koja je objavljena u Podgorici. Umesto da se bavi savremenim političkim i društvenim stvarnostima – o kojima je sigurno imala mnogo toga da kaže – Vera je odlučila da otplovi u slavnu prošlost, beležeći ono što je smatrala važnim za buduće generacije.
Danas govorimo o njenom brisanju iz kanona književne istorije, ali možda su reči marginalizacija i zaborav prikladnije. U knjizi „Žene dokumentovane“ nalazimo zapis o njoj u kojem se navodi da su njeno „nasleđe i angažman bukvalno izbrisani iz svih zvaničnih pregleda jugoslovenske i bosanskohercegovačke književnosti nakon završetka ratnog sukoba, sa namerom da se predstavi da je revolucionarna i angažovana književnost muški posao“.
U istoj knjizi nalazimo dirljiv izveštaj jugoslovenske književnice Svetlane Slapšak o njoj: „Međutim, dok su mnogi bivši predstavnici socijalističkog realizma uspešno preživeli, neki od njih odmah pružajući usluge sa uspehom, neki nakon dugih godina ćutanja i patnje, često suočeni sa novim teškoćama, Vera Obrenović-Delibašić nikada nije dobila drugu šansu.“
Neće se svi složiti sa ovom izjavom; na primer, Zlatan Tunjić[1] ističe da je Vera već tokom svog života bila marginalizovana kao književnica, što pripisuje spletu životnih okolnosti, dok zaboravljanje njenog imena nakon 1992. godine smatra sistemskim. Činjenicu da se povukla iz javnog angažmana nakon hapšenja svog sina, Tunjić objašnjava kao njenu nesposobnost da se snađe u turbulentnom političkom trenutku, njenu nespremnost na kompromis i traženje konsenzusa: „Koliko god turbulentan bio, bio je to ključni trenutak u našoj istoriji“, zaključuje, pozivajući se na Rezoluciju Informbiroa. „Biti revolucionar znači pružiti podršku čak i u ne baš dobrim trenucima. Trenuci poput ovih mogu, ali i ne moraju dovesti do pozitivnih ishoda. Ali iz ove perspektive, ne možete znati kakvi bi ti pozitivni ishodi bili. Morate biti u stanju da delujete u trenutku, da znate šta radite, a to nije za svakoga“, navodi Tunjić.
Ali danas jedva da je važno da li su Vera i Mihajlo, kao posvećeni, a kasnije razočarani revolucionari, bili izgubljeni u novom vremenu ili ne. Danas je bolno jasno zašto sećanje na Veru Obrenović-Delibašić nema u književno-istorijskim, etnički čistim udžbenicima nakon ratova 1990-ih, kada je zajednički kulturni prostor podeljen i zvanično demontiran. Kao antifašistkinja, spisateljica revolucije koja je svim srcem verovala u supremaciju socijalizma i jugoslovenske ideje, ona je nesumnjivo postala „nepoželjna“, što je manje imalo veze sa njenim polom, a više sa njenim ideološkim uverenjima. Ako pogledamo drugi kraj političkog spektra – levicu, feminističku stranu – i ona je tražila svoje uzore negde drugde, svakako ne u socijalističkom realizmu, posebno u njegovoj najranijoj fazi, koji je već u narednoj deceniji smatran zastarelim književnim stilom. Imajući ovo u vidu, moguće je tvrditi da je Vera Obrenović-Delibašić dvostruko izbrisana, tokom života i nakon smrti. Vera Obrenović-Delibašić je umrla u Beogradu 1992. godine. Nikada nećemo saznati kako se osećala dok je bila svedok sporog raspada svih ideala u koje je verovala.
Ali ono čemu danas svakako svedočimo jeste obnova aktivističkog, ali i akademskog interesovanja za period u kome je živela i radila, kao i za oblike zajedničkog života i prakse u koje je verovala. Nakon višedecenijske tišine, izložba 2015. godine u Muzeju književnosti i drame u Sarajevu, instituciji koja čuva njeno nasleđe, oživela je njeno sećanje.
Srećom, savremeni istoričari i istraživači imaju istančan osećaj za različite perspektive, a ženska perspektiva je svakako nešto što uvek imaju na umu; nove studije književnih istoričara, koje se tiču Vere, između ostalih književnica njenog vremena, skoro su spremne za objavljivanje.[1] Nedavno, popularne feminističke publikacije, poput ilustrovane knjige „Žene Bosne i Hercegovine“[2] i „100 žena – 100 ulica nazvanih po ženama“[3], uključuju je kao osobu čiji su život i delo nepravedno zaboravljeni, a feminističke književne kritičarke, iscrpno svesne marginalizacije književnica, počinju da istražuju prethodnice, žene koje su utrle put. Ljuska tišine koja okružuje sećanje na Veru Obrenović Delibašić je prekinuta, a sa njom, nadamo se, počelo je i dugo očekivano priznanje njenih dostignuća.