Vesna Ljubić

U istoriji žena, pionirkinje zauzimaju posebno mesto – one žene koje su bile prve u određenoj oblasti ili koje su se posebno isticale svojim dostignućima ili otkrićima. Dela pionirki, bez obzira na njihovu oblast, gotovo uvek zauzimaju privilegovano mesto u istoriji žena i nemoguće ih je zaobići u zvaničnim istorijama usmerenim na muškarce upravo zato što su bile prve u nečemu.
Čak i kada njihovi podvizi, na primer umetnički, ne zadovoljavaju određene standarde ili su prosečni, ostaju zabeleženi kao proboji žena u određenoj oblasti i zadržavaju ono što nazivamo istorijskom vrednošću.
Kada prepoznamo ovu činjenicu – u suštini dobro uspostavljeno opšte mesto kulturnog pamćenja – slučaj Vesne Ljubić, filmske, televizijske i radio rediteljke i scenaristkinje, i prve žene u Bosni i Hercegovini koja je režirala dugometražni film, deluje još neobičnije. Ova filmska autorka, sa skromnim opusom, zaista zaslužuje da se ubroji među pionire filmske umetnosti u Bosni i Hercegovini, ali ne samo zato što je bila prva. Njen opus, bogat žanrovima i formatima (kratki filmovi, igrani, dokumentarni, televizijski), nesumnjivo se svrstava među umetničke vrhove jugoslovenske i bosanskohercegovačke kinematografije. Dobitnica je brojnih prestižnih filmskih nagrada, ali gotovo isključivo na međunarodnim festivalima. Iako prvenstveno filmska umetnica – rediteljka i scenaristkinja – svoju dugu karijeru izgradila je na radiju, stvarajući dela koja tek treba da privuku pažnju istraživača. Režirala je i montirala stotine programa i radio drama, sačuvala arhivski materijal, pa čak i kompletan dramski program javnog emitera. Čitav njen profesionalni život obeležila je duboka vera u umetnost i kulturu i njihovu moć da transformišu svest. Izuzev piratskih kopija, koje karakterišu i privremenost i loš kvalitet, filmovi Vesne Ljubić nisu dostupni na digitalnim platformama; u najboljem slučaju, ako imate sreće i ako čak i gledate televiziju, možete naići na neki od njenih filmova u repriznim programima javnih televizijskih stanica. Javno se prikazuju veoma retko, obično kao deo posebnih projekcija za koje se obično traži odgovarajuća prilika.
Gorka je ironija da se savremena bosanskohercegovačka kinematografija široko smatra poljem u kojem rediteljke i scenaristkinje – poput Jasmili Žbanić, Aide Begić, Elme Tataragić i drugih – čine suštinsku i slavljenu kreativnu snagu, dok je sećanje na pionirku koja je utrla put gotovo potpuno zaboravljeno.
Kratki biografski podaci o Vesni Ljubić, koji se lako mogu pronaći, govore otprilike sledeće. Rođena je 25. maja 1938. godine u Prnjavoru. Diplomirala je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Sarajevu, a zatim je završila studije filmske režije na poznatom Centru eksperimentalne kinematografije u Rimu. Njeni rani radovi uključuju prvi film Putovanje i diplomski film Smrt se otplaćuje živeći (1972).
Primetno je da je tokom studentskih dana radila kao asistentkinja Federika Felinija. Malo se zna o ovoj epizodi njenog života, jer je retko o njoj govorila. Prema rečima njenog kolege Miralema Ovčine, povremeno je pominjala „Felinijev način rada sa glumcima – njegov poseban metod guranja, ponekad čak i pomalo grub, iz njihovih zona udobnosti, podstičući ih da se oslobode svog ega i glumačkih navika i da sa njim izgrade lik od nule, baš onako kako je maestro zamislio, na način koji je najbolje odgovarao njegovoj filmskoj viziji“. Savremeni filmski istraživači ističu da je na njen rad svakako uticao veliki mentor Felini, ali Ovčina primećuje kako nikada nije bila njegov epigon: „Verovatno je da je, „stojeći na ramenima giganta“ poput Felinija i radeći u okviru težine njegove poetike, usvojila određene aspekte njegovog umetničkog izraza – što su mnogi s pravom istakli. Ali za mene, Vesna je bila snažna i samosvesna kreativna snaga koja je (…) ostala autentična i stvorila svoj prepoznatljiv put. Pronašla je sopstvenu poetiku, onu koja spaja sirov, elementarni život sa poetskim, mitskim i simboličkim elementima – kako u filmu, tako i u svim različitim umetničkim oblicima kojima se bavila.“
Po povratku u Bosnu i Hercegovinu, zaposlila se u RTV Sarajevo i ceo radni vek provela je na televiziji i radiju, prvenstveno u Dramskom programu, gde je režirala i uređivala razne programe i radio drame. Njena uloga se nastavila i nakon posleratnih transformacija ove medijske kuće.[2] Ali više o Vesninoj doživotnoj romansi sa radiom biće reči kasnije.
Ubrzo nakon studija, počela je da snima filmove. Godine 1971. snimila je dokumentarni film „Halil Tikveša“ o poznatom bosanskohercegovačkom umetniku, a odmah nakon toga i igrani TV film „Simha“, zasnovan na priči Isaka Samokovlije. Ovde su već vidljive dve važne crte njenog stvaralaštva — ljubav prema vizuelnoj umetnosti i književnosti, kao i interesovanje za život bosanskohercegovačke jevrejske zajednice.
Iako je rat nakratko prekinuo njenu karijeru, koja je do tada bila u uzlaznoj putanji, nije zaustavio njenu kreativnost, jer je čak i tokom rata radila na filmu Ecce Homo (1994), koji joj je doneo odlične kritike i međunarodno priznanje. Nakon rata Ljubić je napravila kreativnu pauzu, polako prelazeći u dokumentarnu, a ne u igranu formu. Realizovala je dokumentarce Sveti prah Indije (1999) i briljantni Adio kerida (2002), ljubavno pismo sarajevskim sefardskim Jevrejima i njihovoj bezvremenskoj muzici. Vesna Ljubić je takođe snimila film Bosanska rapsodija na rubu znanosti (2011), satirično se baveći čuvenom posetom marokanskog „iscelitelja“ Mekija Torabija Sarajevu. Da, sve je to postigla, ali ko je ona zapravo bila? Rečima njene prijateljice Dubravke ZrnčićKulenović: „Kada govorimo o Vesni, odmah pomislim na njenu upornost s jedne strane i strast s druge, ali i na nežnost i toplinu koju je posedovala. Verovala je u ono što može i želi i borila se da ono što je stvorila dopre do gledalaca i da čvrsto stoji iza svog rada. Njena strast, ali i neverovatna mašta, uvek su imali temelj u duhovnosti. Kao da svaka biljka koja raste i svaka osoba koju je srela ima svoju dušu, svoju svrhu postojanja i susreta sa njom.“
Takođe, prema rečima Ovčine, svestrane umetnice: „Posvećena, veoma kompetentna, inspirativna i zahtevna, i kao urednica i kao saradnica. Stekla sam utisak da je intenzivno živela svoj umetnički poziv, dvadeset četiri sata dnevno, i da joj se čak ni to ponekad nije činilo dovoljnim. Njen veliki i raznovrstan opus svedoči o tome.“ Vesna Ljubić je preminula u Sarajevu 2021. godine, od komplikacija izazvanih Kovidom-19. Iza nje ostaje žanrovski bogat filmski, televizijski i radio opus, stotine radio emisija i drama koje je montirala i kreirala, scenariji koji nikada nisu stigli do produkcije i generacija radnika koje je naučila svemu što je znala. Nakon njene smrti, nijedan sarajevski filmski festival nije održao retrospektivu ili čak projekciju u njenu čast. A o tome – nešto kasnije. Hajde sada da pogledamo teme kojima se bavila ova nepravedno zaboravljena filmska autorka.

Prkosne periferije

Njena rezervisana priroda, a još više, sistemska nevoljnost da prihvati stvaraoca koji je pripadao nikome osim njoj samoj, među su najdubljim razlozima zašto danas tako malo znamo o filmovima Vesne Ljubić. Kao što je ranije pomenuto, mogu se gledati veoma retko, osim ako imate stomak za pirateriju.
Filmovi Vesne Ljubić Simha, Prkosna Delta, Poslednji skretničar uskotračne železnice i Adio kerida dostupni su u piratskoj verziji na Jutjubu.
Iz onoga što je dostupno, možemo zaključiti da je Vesna Ljubić u svojim umetničkim traganjima bila posebno zainteresovana za marginalne priče, neobične pojave, ekscentrične likove sa neispričanim pričama. I tematski i u pogledu filmskog jezika i estetike, ona se odupirala očekivanjima:
„Ljubić doduše prati dva dominantna kinematografska trenda bivše Jugoslavije: avangardni pokret poznat kao Crni talas, koji proizvodi političke, polemičke filmove, niti mejnstrim praksu partizanskog ili drugog konformističkog filma“, piše rediteljka Rada Šešić, koja je karijeru započela, između ostalog, kao asistentkinja reditelja na filmu „Skretničar“.
Vesnin prvi dugometražni film „Prkosna delta“ predstavlja najbolji primer ove svesne nekonformnosti. Neimenovano selo u delti Neretve žrtva je dve pošasti – prirodne i ljudske. Godišnje poplave uništavaju vredan rad seljana i odnose živote, ali to čine i vojske koje periodično ruše ono što je izgrađeno, svaki put u novoj uniformi, sa različitim epoletama. Hronotop filma je neodređen, gotovo kao u bajci, iako su neki prostorni i vremenski markeri prepoznatljivo lokalni; Deluje kao kondenzovana alegorija balkanskih ratova i kolonizacija, čiji ciklus razaranja i obnove nikada ne prestaje. Film se fokusira na lik Ivane, vizionarkinje koja pokušava da spase selo svojom smelom idejom o tunelu koji bi selo doveo do mora i sprečio dalje poplave. Ali eksploziv potreban za postizanje toga može se nabaviti samo približavanjem vojnika. Ivana će, međutim, učiniti sve što je potrebno. Ljubić nežno portretiše čvrsto povezanu seosku zajednicu, zaštitnički nastrojenu prema neobičnoj devojci čiji je jedini pratilac koza. Nažalost, njihova briga će biti dovoljna da spase Ivanu, previše smelu i radikalnu za okruženje u kojem je odrasla.
Dugi lirski kadrovi čamaca koji plutaju po vodi u rapsodiji svetlosti, stare hercegovačke pesme isprepletene sa sanjivim zvučnim zapisom (koji je komponovao čuveni Vangelis), epska smelost mlade heroine — sve to čini film prilično neobičnim za eru u kojoj se pojavio, a opet savršeno savremenim kao alegorija balkanskih provincija koje su podjednako opustošili surova priroda i još surovije kolonijalne vojske.
„Poslednji skretničar uskotračne železnice“ takođe prikazuje zajednicu osuđenu na izumiranje, ali ovog puta u veoma prepoznatljivom kontekstu jugoslovenskog socijalizma. Sama činjenica da se bavi konačnim zatvaranjem uskotračne železnice, koja je bila zalog modernizacije i industrijalizacije Jugoslavije, jasno svedoči da je autor ovde, za razliku od „Delte“, želeo da ponudi precizniju, čak i donekle satiričnu, sliku bosanske provincije i da je čvršće poveže sa aktuelnim društveno-političkim kretanjima. Suptilna kritika jugoslovenske ideologije progresa, koja podrazumeva neizbežan i stoga nužno surov tehnološki napredak, ovde se prepliće sa galerijom ekscentričnih likova železničara i njihovih porodica. Posebno su zanimljivi raznovrsni ženski likovi: „domaćica stanice“, žena nemogućeg imena Japanolija, trajno prezirajući primitivnost i zaostalost seljana, egzibicionistkinja Klara, unuka graditelja stanice Rudolfa fon Mesnera, Stana, buduća kafanska pevačica koja beži od zlostavljača udajom za bezopasnog železničara i druge. Pad provincijske železničke stanice, već udaljene od života koji se uvek dešava negde drugde, prikazan je sa nežnošću i saosećanjem za sve što je prolazno i ranjivo, osuđeno na nestanak. Tehnološki napredak, koji će transformisati zemlju, značio je kraj života kakvog su ovi ljudi poznavali i, na kraju krajeva, prestanak zajednice koju su izgradili uprkos svim svojim razlikama. Film samo diskretno nagoveštava kasnije posledice takvih socio-tehnoloških pomaka: čitavi načini života izgubljeni su zatvaranjem uskotračnih železnica koje su za mnoge seljake značile vitalnu vezu sa većim gradovima, što ih je posledično primoralo da se sele u gradove, a zatim u urbane centre. Činjenica da Ljubić uspeva da ispreplete smrtonosno ozbiljnu priču sa toplinom i suptilnom ironijom samo svedoči o majstorstvu njenog filmskog pripovedanja.
Lamiju Milišić prvenstveno zanima prostorna konstrukcija u seriji Ljubićevih filmova i primećuje kako reditelj pokazuje „sklonost ka likovima bez doma koji prolaze kroz prelazne prostore“,[1] i same prelazne prostore poput sela u delti Neretve koje svake sezone iznova počinje život, kao i prostora stanice uskotračne železnice, prolazne po svom identitetu pored puta.
Ovo nam govori verovatno najvažniju vezu svih ovih međusobno veoma različitih filmova – ljubav prema svemu prolaznom, krhkom, ali nikada efemernom. Ovaj utisak se lako može proširiti na „Adio Kerida“, film o traganju za izgubljenim precima i zajednicom koja je takođe istorijski bila okrutno „prelazna“ na ovim prostorima, a čiji neizbežni propad film, sam po sebi umetnički oblik „zaustavljenog vremena“, teži da ovekoveči. Ali više o „Adio Keridi“ kasnije. Sličan impuls je očigledan i u nekim Ljubićevim radio programima, od kojih je malo dostupno onlajn. Radio dokumentarac „Hasanaginica“, koji je potpisao sa Miralemom Ovčinom, vodi nas kroz adaptacije i ekranizacije čuvene južnoslovenske narodne balade. Iako citira sve poznate autore koji su je dramatizovali – Šantića, Ogrizovića, Isakovića, Alispahića – najviše pažnje je posvećeno amaterskom pozorištu u Livnu, budući da je taj grad prepoznat kao mesto koje je najbolje, ili možda sa najviše ljubavi, čuvalo sećanje na tu baladu. Intervjui sa starijim glumcima koji još uvek znaju svoje replike doslovno, živopisno svedoče o tome koliko je ljubavi i nežnosti Vesna Ljubić tretirala krhke i prolazne kulturne fenomene, one u kojima se život jedne zajednice najbolje ogleda. Štaviše, Vesnu Ljubić nikada nisu zanimale urbane priče; teren na kojem je snimala svoja najubedljivija dela jeste upravo bosanska (ili hercegovačka) provincija, bilo da se radi o neimenovanom selu u delti Neretve ili poredputnoj stanici „Brezovi dani“, ili o provincijskim kulturnim fenomenima poput amaterskih pozorišta ili narodnih „iscelitelja“ u Bosanskoj rapsodiji. Čak i kada se bavi urbanom pričom, Ljubić bira manjinsku zajednicu čija je sudbina nestanak ili rasejanje (sarajevski Sefardi u filmovima Simha i Adio kerida) – sve u nastojanju da sačuva ove autentične, neobične oblike života od razaranja. Tokom i posle rata, Ljubić je sve više pokazivala sklonost ka dokumentarnom filmu. Ali pre nego što se pozabavimo filmom Adio kerida, u kojem je, kako ZrnčićKulenović kaže, prisutan veliki deo same Vesne Ljubić, recimo nešto o dokumentarcu koji je možda najviše odjeknuo u inostranstvu — Ecce Homo: Behold the Man.

Fiktivna vrsta istine

Ovaj kratki dokumentarni film iz 1994. godine zvanično je opisan kao „ne politički, već lična refleksija o smrti“. Ljubić je odlučio da ne napusti opkoljeno Sarajevo, uprkos tome što je imao nekoliko prilika da to učini. Ostala je da radi, da zaštiti artefakte bosansko-hercegovačke kulture od uništenja, da udahne život radiju, koji je u to vreme bio jedan od retkih kulturnih medija za Sarajlije, i, naravno, da snima – stalno pod pretnjom snajpera i granatiranja. „Uvek sam se osećala kao građanka sveta, svuda kao kod kuće. Ali kada je počela opsada Sarajeva, osetila sam da moram da podelim sudbinu svog grada i njegovih ljudi“, rekla je kada su je pitali o njenoj odluci.[1] Umesto da ode, odlučila je da se suprotstavi agresiji kroz umetnost. Snimala je svakodnevni život tokom opsade Sarajeva od proleća 1992. skoro do kraja 1994. godine, bez glasovnog komentara, samo kroz gole slike i zvučnu podlogu koja ukršta zvuke molitava sve četiri monoteističke religije prisutne u ovom gradu sa graktanjem vrana. Ljubić nam prikazuje sahrane na improvizovanim kolicima, ruševine, spaljeni tramvaj, uništene stanove. Ona svedoči kako je skupljala koprive pod granatiranjem, govori o svom pogoršanom zdravlju usled dugotrajne gladi, prepričala je kako je prošla kroz Tunel nade u trenutku kada ga je pogodila granata: „Ljudi iza su me gurali da trčim napred baš u tom trenutku kako bih uhvatila pauzu između bombardovanja, a ja sam pretrčala preko svih tih mrtvih tela ne znajući da li je krv na meni njihova ili moja.“ Najdirljiviji trenutak filma je scena nadgrobnog spomenika Danice Ljubić, majke rediteljke, gde je takođe vidimo. Međutim, Ljubić odbija poziciju mučenice. „Ja nisam mučenica i nemojte me pretvarati u mučenicu. Svi tamo su prošli kroz iste stvari“, rekla je Gordani Crnković. Upravo to je duh ovog filmskog dokumenta – njegov surovi realizam je tu da svedoči i beleži, a ne da sudi, raspravlja, pa čak ni oplakuje. On samo kaže: evo čoveka, i time vraća sliku rata koju su senzacionalistički zapadni mediji pretvorili u morbidnu atrakciju. „Ljudsko umiranje je intimna stvar, a ipak su kamere širom Sarajeva zavirivale u ljudska creva i krv, uskraćujući im privatnost smrti; praveći od toga gotovo pornografski spektakl“, kaže reditelj.
Film „Ecce Homo“ prikazan je na dvadeset svetskih festivala, uključujući Venecijanski filmski festival i čuveni IDFA u Amsterdamu, gde je bio prvi bosanskohercegovački film ikada prikazan. Nakon njene smrti, javno je prikazan samo jednom, i to ne u Sarajevu već u Trstu.
Ljubić je dodatno izoštrila i usavršila svoj dokumentarni izraz u televizijskom dokumentarcu „Adio Kerida“ (2002), produciranom za Televiziju Sarajevo. Film je nazvan po poznatoj sefardskoj pesmi čiji se naslov prevodi kao „Zbogom, voljeni“, i prati mladića iz Sijetla, Pitera Lipmana, koji traga za svojim davno izgubljenim pretkom, sarajevskim Jevrejinom, Aškenazijem koji se oženio Sefardkinjom i u potpunosti usvojio njenu kulturu. Nosi staru požutelu fotografiju i porodičnu priču o čoveku koji je voleo da peva stare sefardske romanse. Lipmanova potraga ga vodi do domova sarajevskih Jevreja. Njegova radoznala naivnost inspiriše ih da mu pokažu svoje porodične albume, govore ladino, sefardski jezik, demonstriraju običaje i, naravno, pevaju pesme – savršen mali trik za dokumentovanje i ovekovečenje života kulture u povlačenju. Naime, sudbina bosanskohercegovačkih Jevreja je dobro poznata – pronašli su utočište u tadašnjoj osmanskoj Bosni nakon progona u Španiji, koja je, u to vreme, bila nešto inkluzivnije društvo. Međutim, većina njih je stradala u Holokaustu, koji je, pod komandom fašističkog marionetskog režima, Nezavisne Države Hrvatske, sproveden sa posebnim žarom i surovošću.
Iako je priča opterećena istorijom, reklo bi se da zahteva dokumentarnost i činjeničnost, Ljubić razigrano i lagano izbegava konvencionalne dokumentarne konvencije, vešto mešajući fiktivne elemente. Kako Crnković primećuje[1], i Lipman i njegov predak su stvarni ljudi, ali je reditelj koristio pametan postupak, predstavljajući vezu između njih dvojice kao stvarnu, iako potpuno fiktivnu, da bi dobio nešto što je mnogo intimnije i dirljivije od stereotipnog dijaloga između dokumentariste i njegovih subjekata. Nije odmah očigledno da je ovo „lažni dokumentarac“ osim ako se ne kopa dublje; autorka je opravdala svoj izbor, piše Crnković, smatrajući ga korisnim „stilskim sredstvom“ da dublje zaroni u samu temu – život Sefarda. Bilo kako bilo, konačni rezultat opravdava ovu malu „obmanu“, jer smo dobili neverovatno poetičan, ponekad komičan, ali uvek dirljivo human film, čija poslednja scena, potpuna predaja fikciji, neki bi rekli čak i magičnom realizmu, svedoči o životu zajednice koja se povlači pred surovošću istorije.

Magične frekvencije

Već smo rekli da je Vesna Ljubić zaradila penziju u Radio-televiziji Bosne i Hercegovine. Za nju je radio bio više od posla: bio je utočište. O tome najbolje svedoče njene kolege, posebno oni kojima je otvorila čudesni svet radija, inspirišući u njima kreativni duh i profesionalizam.

„To joj je dalo mogućnost da radi, istražuje, bez pritiska industrije, komplikovanih procesa ili rada sa velikim timovima. Kada se vratila na radio nakon snimanja filma „Skretničar“, bila je slomljena. To je bio previše napora za nju. Vesna je bila talentovana žena koja se borila sa lošom organizacijom i mačo svetom filma; teško joj je bilo da upravlja svim što je bilo potrebno za snimanje filma u to vreme. Radio je nudio intimnost, mogućnost da se radi jednostavnije, ali ne manje ubedljivo“, rekao je Miralem Ovčina, njen dugogodišnji saradnik, u intervjuu za radio „Abraš“ nakon njene smrti. Ovčina se prisetila ratno sećanje koje savršeno ilustruje kakva je osoba bila Vesna Ljubić i koliko joj je radio kao medij značio: „Tokom rata, radio redakcija je bila razorena. Vojka Džikić[2] i Vesna Ljubić su tada došle u Sivu kuću, ljudi su rasejani po drugim redakcijama, krpljene su rupe, i sve i svašta se radilo da se program održi. Već 1993. godine bilo je vreme da se ponovo pokrene dramski program. Ako su Vojka i Vesna to odlučile, nije bilo šanse da se to ne uradi! Ubrzo smo počeli da snimamo radio romane, dokumentarne drame, drame… sve zahvaljujući upornosti ove dve veličanstvene žene.“ Dubravka Zrnčić-Kulenović se prisetila napora Vesne Ljubić da spase snimke radio drama koje su bile ugrožene tokom rata. „Na tom prvom susretu, rekla mi je nešto što javnost možda ne zna — da se tokom celog rata borila da sačuva snimke sa traka na kojima su snimljene radio drame i emisije koje je smatrala vrhunskim, ali koje su predstavljale trag vremena koje je, nažalost, polako nestajalo tokom rata. Ta borba za njihovo očuvanje išla je toliko daleko da je čak došla u sukob sa kolegama, jer u to vreme, naravno, nije bilo novih traka i neke su morale biti žrtvovane. Odmah mi je predložila da se, pre nego što uopšte počnemo sa saradnjom, sastanemo i počnemo da slušamo sve trake koje je uspela da sačuva.“

Međutim, to ne objašnjava činjenicu da je jedan njen ratni i nekoliko posleratnih filmova još teže pronaći u javnim projekcijama, televizijskim reprizama ili digitalnim platformama. Neki sarajevski umetnici koji su period opsade proveli u gradu i nastavili da rade praktično su izgradili ozbiljne karijere na osnovu svojih „ratnih zasluga“. Sama činjenica da je film „Ecce homo“ morao biti prikazan/repriziran u dalekom Trstu umesto u njenom rodnom Sarajevu govori mnogo.
Moramo uzeti u obzir i činjenicu da je sama rediteljka izbegavala pripadanje bilo kakvim umetničkim „klanovima“ ili interesnim grupama. Dubravka ZrnčićKulenović je to najbolje rekla: „Bila je umetnica koja je stvarala u svojim tišinama i divno napredovala u njima.“ Ili rečima Miralema Ovčine: „Bila je lepa i inteligentna žena koja je od početka, na ovim prostorima, implicirala da će imati još mnogo problema (…) Svesno je izbegavala svet filma, mudro čuvala svoj prostor.“ Ali iz feminističke perspektive, razumemo da njena skromnost i nenametljivost, iako možda deo njene ličnosti, svakako nisu mogle a da ne budu, delom, reakcija na večno podeljeni, „klanovski“ svet umetnosti i filma, kako u bivšoj tako i u sadašnjoj državi, močvari u kojoj najbolje „plivaju“ karijeristi i mediokriteti. „Ne mogu ni da zamislim sa koliko se prepreka, predrasuda i prezira suočila na tom putu. Nikada nije pomenuta na Filmskoj akademiji u Sarajevu (…) Nikada nisam imala čast da radim sa Vesnom, ali sam joj beskrajno zahvalna što je nama ženama omogućila da krenemo putem koji je ona utrla u patrijarhalnom svetu filma“, napisala je savremena bosanska rediteljka Jasmila Žbanić u svojoj objavi in memorijam na Fejsbuku, potvrđujući da čak i akademski establišment snosi deo odgovornosti za zanemarivanje nasleđa Vesne Ljubić.
Naravno, ne možemo izbeći činjenicu sa početka ovog teksta: istorija prelako previđa ženska dela, što se nesumnjivo dogodilo i u slučaju junakinje ovog teksta. Bosansko-hercegovačka kinematografija, bilo da su filmovi snimljeni pre ili posle raspada Jugoslavije, bila je uglavnom mačo, favorizujući reditelje kao i „muške“ teme i pristupe.
Nebojša Jovanović je pisao o karakterističnom „rodnom ratu u kome se sukobljavaju muškarci, vođeni iskonskim, divljim impulsima, i žene koje otelotvoruju civilizaciju i modernost.“
Iako nikada nije bila deklarativna o tome, Ljubić je ovom motivu pristupila veoma polemički, pre svega stvarajući galeriju raznovrsnih ženskih likova, preokrećući takozvani muški pogled (Lora Malvi[1]), kako u liku Klare iz Skretničara, tako i u liku Ivane iz Delte, koje odbacuju seksualnu objektivizaciju čak i kada su potpuno gole u kadru. Štaviše, njena Ivana je pokretačka snaga zapleta, sanjarka i inovatorka koja radi za dobrobit zajednice.
Nije nezamislivo da je njen suptilni, po današnjim standardima čak i stidljiv, otpor toksičnim filmskim tropima, upravo zato što je takav bio, previše odstupao od filmskog mejnstrima da bi bio pravilno vrednovan. Konačno, njeni filmovi su zastupali ideal solidarnosti neposredne ljudske zajednice – što je potpuno nezanimljivo današnjem filmskom ukusu, a da ne pominjemo komercijalizaciju filmskog ukusa – što takođe doprinosi marginalizaciji. Međutim, to su filmovi bezvremenskog kvaliteta, zaista veoma potentni za savremena feministička, postkolonijalna, pa čak i ekokritička čitanja, budući da donose veoma originalan pogled na prirodno uništenje i tehnološki napredak.
Na samom kraju, recimo i da je rad Vesne Ljubić ugrožen čak i na najnižem nivou – materijalno. To znači da originalni filmski snimci njena dva igrana filma trenutno nisu dostupni instituciji koja poseduje prava na njih, tj. trenutno je nemoguće govoriti o njihovoj digitalizaciji. Detaljan pregled daje Vuković, ali ovde se prilično komplikovana situacija može sumirati, bez pokazivanja prstom, na sledeći način. Filmovi snimljeni u Jugoslaviji prolazili su kroz različite faze postprodukcije u različitim gradovima, uglavnom u Beogradu ili Zagrebu, koji su imali potrebnu tehnologiju. Međutim, nakon raspada Jugoslavije, originali su ostali samo u Jugoslovenskoj filmskoj arhivi (Beograd), dok je ostala građa ostala „rasuta“ po jugoslovenskim gradovima. Nosilac prava, Filmski centar Sarajevo, ne poseduje originale, i čini se malo verovatnim da će, bez značajnih finansijskih ulaganja, moći da ih nabavi. Štaviše, bosanskohercegovačka arhiva je pretrpela ozbiljna razaranja tokom i posle rata, zbog čega su postojeće trake oštećene vlagom i buđi. Iako postoje naznake da će filmovi prve bosanske rediteljke biti prioritetni za digitalizaciju, još uvek ne postoje konkretni planovi. Neka ovaj tekst, osim neophodnog podsećanja na veliku i nepravedno zaboravljenu umetnicu, bude apel da se preduzmu hitne mere za očuvanje njenog dela, jer bi u suprotnom šteta mogla biti nepovratna.