Sabaha Čolaković

„Čudo-devojka“. Ovako je jedna Zeničanka opisala Sabahu Čolaković u svom komentaru na Fejsbuku, ispod jednog od retkih članaka o neuhvatljivoj podzemnoj aktivistkinji. Iako engleski prevod evocira priče o superherojima (bosanska verzija, „čudo devojka“ je više u duhu bajki), to je čudno prikladan opis koji jednostavno, a opet tako precizno, oslikava ličnost i rad podzemne aktivistkinje o kojoj, ironično, tako malo znamo, a još manje pamtimo (i cenimo).
Priča o Sabahi Čolaković nije samo narativ čija napetost parira najuzbudljivijim špijunskim romanima, već i simbol koji savršeno sažima glavne izazove savremene bosanske kulture sećanja. Pre svega, bila je žena, i to mlada – mlađa od trideset godina kada je umrla – a ženska dostignuća se retko opravdano vrednuju. Njen rad je bio uglavnom nevidljiv, iza linija fronta, u tajnosti i senci, ali ga je karakterisala izuzetna posvećenost i istrajnost. Sabaha je bila nezamenljiva u podzemnim komunističkim mrežama: od distribucije propagande do liderskih uloga. Organizovala je jedinice i akcije, dodeljivala zadatke, imenovala drugove za funkcije i na kraju odlučivala o pitanjima života i smrti. Posle rata, poslednje atome snage je dala obnovi zemlje, posebno kada je u pitanju dobrobit žena i dece. Naravno, njeno ideološko nasleđe je potpuno nepoželjno u sadašnjem političkom trenutku. Više o tome kasnije – hajde da prvo objasnimo ko je ona bila. Imamo malo ličnih podataka o Sabahi Čolaković, osim da je rođena u Sarajevu 1919. godine, da je imala oca po imenu Mustafa i starijeg brata po imenu Rifat. Stoga je nemoguće napisati sveobuhvatnu biografiju koja počinje godinom rođenja, a završava se godinom smrti. Sabaha pripada onom tipu istorijskih ličnosti čiji se lik izvija iz mozaika sećanja i svedočanstava, usputnih beleški, fusnota… Takođe je nemoguće odvojiti njen lik od kolektivne radničke i aktivističke borbe, ili razumeti značaj njenih postupaka bez adekvatnog konteksta. Priča o Sabahi Čolaković je triler, ali onakav koji sadrži bogatstvo događaja u kratkom periodu, sa mnogim sporednim likovima koji osvetljavaju i zasjenjuju različite aspekte njene ličnosti, bez ikakve korisne sinhronizacije.
Prvi izdanci radničkog pokreta i početak okupacije Prvo zabeleženo učešće Sabahe Čolaković u istoriji ovih krajeva dogodilo se 1941. godine, kada je postala član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), iako je bila angažovana u srodnim aktivnostima još kao učenica srednje škole. Bilo je to vreme kada se radnička klasa radikalizovala, a Komunistička partija Jugoslavije konsolidovala.
Zenica se pretvarala u pravi radnički grad sa 12.000 stanovnika, a 1935. godine gradili su se novi objekti za čeličanu. Kao industrijski, radnički grad, Zenica je imala ogroman značaj za radnički pokret. Tetovsko naselje, iz kojeg potiče porodica Čolaković, doživelo je značajan razvoj sredinom 1930-ih zahvaljujući proširenjima zeničke čeličane i investicijama nemačkog kapitala, pre svega kompanija Krup i Simens. U to vreme selo, danas gradsko naselje, bilo je jedno od prvih naselja u Bosni i Hercegovini koje je dobilo struju i električno osvetljenje. Radnička naselja, kulturni centri i čitaonice su se brzo razvijali… Jedan izveštaj iz tog vremena prenosi atmosferu: „Poseban značaj se pridaje prosvećivanju sela. Biblioteka i čitaonica su mesta gde se seljani sastaju i savetuju. Komitet je obezbedio nabavku brojnih kvalitetnih knjiga, dnevnih novina i radija, koje seljani rado slušaju. Za njih su radio, knjige i novine zamenili kafane, pa su konzumacija alkohola i kockanje smanjeni za 80 procenata.“[1] Uzimajući sve ovo u obzir, nije iznenađujuće što su se prve klice radničkog pokreta pojavile upravo u Tetovu. Godine 1935, Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je ponovo osnovana u Zenici, ali nije trajala duže od godinu dana, jer je već u martu-aprilu 1936. policija u nekoliko bosanskih gradova uhapsila članove – oko 70 aktivista je pritvoreno, a 39 je izvedeno pred sud. Čak i ova kratka epizoda otkriva ono što će postati lajtmotiv Narodnooslobodilačkog pokreta u Zenici – vrtoglavu putanju od potpunog očaja tokom trenutaka izdaje i onoga što se tada nazivalo izloženošću („provala“), do zaraznog entuzijazma i samopožrtvovanog rada, čiji je sinonim bila naša heroina. Usledio je turbulentan period radničkih borbi i štrajkova, od kojih se najveći dogodio 1937. godine. Pratilo ga je nasilje, a njegov glavni ishod bio je neprecizan kolektivni ugovor koji je omogućio eksploataciju.

Jedinstvo radničkog pokreta bilo je ometano frakcionaškim podelama unutar same KPJ, kao i rivalskim sindikatima. Bilo je jasno da je stranka nefunkcionalna, zbog čega je iskusni aktivista Todor Vujasinović došao u Zenicu. Uspešno je vodio reorganizaciju, uspostavio veze sa okolnim gradovima i definisao ciljeve i zadatke. „Zenica je u to vreme“, piše Ćamil Kazazović, „bila jedan od najjačih industrijskih centara u Bosni i Hercegovini, srce centralnobosanskog industrijskog basena.“
Njena čeličana i rudnik bili su od posebnog značaja za okupatore i ustašku NDH[1]. Štaviše, i železničke i drumske rute su prolazile kroz Zenicu, povezujući jug i sever i vezujući se sa glavnom prugom Beograd–Zagreb. Zbog toga su okupatori, uz pomoć ustaša, nastojali da uspostave punu kontrolu nad Zenicom i obezbede neprekidno iskorišćavanje njenog industrijskog potencijala.“[2] Upravo zbog toga su lideri KPJ oštro opomenuli članove partije koji nisu uspeli da organizuju ozbiljan otpor okupatorima kroz sabotažu industrijskih pogona. Plan je bio da se uništi elektrana, što bi zaustavilo rad u čeličani i rudniku[1]. Međutim, do sabotaže nikada nije došlo zbog izdaje druga Franje Lera. Ustaše su ga regrutovali mesecima pre akcije. Prenosio je svaki detalj. Bila je to izdaja od koje se zenički otpor nikada nije u potpunosti oporavio. „Oslobodite našu omladinu“ U jesen 1941. godine, partijska organizacija u Zenici je ponovo uspostavljena. U fazi priprema za ustanak, nalazimo ime Sabahe Čolaković, koja je iste godine, zajedno sa Seadom Škrgom (kasnije narodnim herojem) i Salihom Bešlagićem, primljena u Komunističku partiju Jugoslavije. Nakon dolaska Omera Maslića, prvog U šumi Šušnjara osnovana je partizanska četa, koja je izvela 13 manjih i većih akcija, uglavnom napada na železničku infrastrukturu oko Zenice.[2] Članovi ilegale u gradu dobili su novu motivaciju. Dvadesetdvogodišnja Sabaha Čolaković i njeni drugovi neumorno su radili na agitaciji i umrežavanju tokom tog vremena. U svojim ratnim memoarima, Vujasinović pominje njeno ime sa drugim politički angažovanim mladim ženama, ali je izdvaja kao aktivistkinju u usponu, „neobično aktivnu političku radnicu, ne samo među ženama, već i na drugim zadacima“.
Jedan od najvažnijih događaja bile su velike demonstracije protiv hapšenja aktivista SKOJ-a, koje neki istoričari smatraju jedinim civilnim protestom u okupiranoj Evropi. Ustaške vlasti su uhapsile brojne omladince, uključujući članove nekih uglednih porodica iz Zenice, kao i ilegalne aktiviste, što je izazvalo široko negodovanje.
Upravo je Sabahina grupa mobilisala celu javnost Zenice, organizujući – verujem da je to bio prvi, možda čak i jedini civilni protest u okupiranoj Evropi. Građani Zenice, koji nisu delovali iz ideoloških već čisto ljudskih razloga, došli su ispred ustaškog logora da protestuju i zahtevaju oslobađanje uhapšene omladine. I ono što je zapravo zanimljivo jeste da su u tome uspeli. Ustaše su bile prinuđene da oslobode te ljude, jer su videli da se cela javnost okrenula protiv njih“, kaže zenički istoričar Mirza Džananović.[1] Prema njegovim rečima, ovo je jedan od najznačajnijih, a tako često zaboravljenih trenutaka u istoriji Zenice tokom Drugog svetskog rata. Ali ubrzo su sa fronta stigle loše vesti. Zenički partizanski odredi su se raspali u četničkom puču koji je predvodio Golub Mitrović i njegovi saradnici. Da šok bude još veći, Mitrović je bio član KPJ. Tokom puča je poginulo 30 najboljih boraca. „Epilog ove podmukle izdaje bio je dogovor između četnika i ustaša u Zenici o zajedničkoj saradnji i borbi protiv partizana.“[2] Borci koji su odbili da stanu na stranu Mitrovića pridružili su se udarnim bataljonskim grupama. Većina njih je poginula. „Ako je moguće preći Bosnu…“ Nakon četničkog puča i povlačenja partizanske vojske iz područja Zenice, u gradu je vladala atmosfera poraza. Iz perspektive članova partije i ilegale aktivisti, Zenica je morala delovati izolovano. Više od pola godine nije bilo mogućnosti kontakta sa drugim partizanskim jedinicama, a druge partijske organizacije u obližnjim gradovima su već bile neutralisane. Jedini slabašni glas nade dolazio je sa radio stanice „Slobodna Jugoslavija“. Tetovski komunisti, jedina preostala NOP grupa u Zenici, morali su slušati vesti sa strepnjom, ali i nadom, strpljivo čekajući priliku da deluju. Do tog trenutka, bilo je neophodno održavati plamen otpora živim tokom sve očajnijih vremena.

Međutim, činjenica da su se partizanske borbe odvijale i na drugim mestima nije značila da treba da sede skrštenih ruku. Bilo je ključno suzbiti neprijateljsku propagandu, objasniti i podeliti znanje sa fronta i sprečiti mobilizaciju mladih u „domobransku“ vojsku. Tokom ovog perioda, Sabaha Čolaković, zajedno sa svojim bratom Rifatom i Ivanom Račkim, istakla se kao vođa ilegalnog rada u Zenici.
Visoko na njenoj listi prioriteta bilo je sprečavanje mobilizacije muslimanske omladine u neprijateljske vojne formacije. Organizovala je grupne sesije slušanja emisija „Slobodna Jugoslavija“, moskovskih i londonskih radio emisija, prekucavala vesti i umnožavala ih u čeličani, a zatim ih distribuirala aktivistima. Njena „baza“ bila je kancelarija dr Bruna Novaka, gde je održavala sastanke sa saradnicima, pripremala štampane materijale i vesti i organizovala zadatke. Najčešće je lično distribuirala i sakupljala letke. Njen podzemni rad obeležio je izuzetan oprez. Kretala se diskretno, pod velom. Aktivnosti su bile precizno organizovane; ona je određivala ko će i gde nositi štampane materijale. Oprez i pažljivo planiranje pomogli su joj da izbegne hapšenje do samog kraja. Nikada nije gubila kontrolu, ni na trenutak. Ulog je bio previsok. Međutim, tetovski komunisti su smatrali da je njihov najvažniji zadatak reorganizacija oružanog otpora u Zenici. Sabaha je „uložila sve svoje sposobnosti“ u taj zadatak, koristeći retke prilike da se poveže sa drugim jedinicama pokreta otpora. Uspela je kada je otkriveno da se dva partizana kriju u blizini Zenice. Nakon bitke na Vlašiću, Kasim Buljubašić iz Travnika i Rasim Ismić iz Gradišća našli su utočište u kućama tetovskih aktivista; Rasim je teško ranjen u četničkoj zasedi. Leta 1942. godine, nakon što su se oporavili, komunisti su počeli da ih posećuju, među njima i Sabaha. Ona je već sve isplanirala: ko će, sa njima dvojicom, formirati novu partizansku grupu, ko će biti vođa, obezbedila je opremu i oružje… Međutim, nikakve akcije nisu preduzete dok se brojčano stanje jedinice ne ojača. Kasim je ispričao istoričarima svoja sećanja, pomenuvši da ih je, zajedno sa još dvojicom aktivista, Sabaha redovno posećivao i obećavao pojačanje u ljudstvu i oružju. U to vreme, Sabaha i drugi komunisti održavali su kontakt sa partizanima u četničkom zarobljeništvu – Todorom Butinom i Markom Mišurom – koji su planirali da razoružaju četničku grupu i pridruže se tetovskoj grupi čim se ukaže prilika.
Iz ovog perioda sačuvano je jedno pismo Sabahe Todoru Butini, u kojem ga obaveštava o prisilnoj mobilizaciji za nemačku i domobransku vojsku i iznosi plan kako da se mladići „oslobode“ tokom transporta i pridruže partizanima: Ovaj moj plan je zaista smelo zamišljen, ali nema drugog izlaza. Moramo se sastati i konsultovati o tome da li je moguće da ga sprovedete. Do tada ću se konsultovati i sa komandantom. Moramo temeljno razgovarati o ovoj stvari, jer ne smemo delovati ishitreno. Dakle, svakako ćemo se sastati u nedelju uveče. Ako bude moguće da pređem Bosnu, doći ću tamo; ako ne, onda kao i pre.
U pismu zvuči samouvereno, ali ipak izuzetno oprezno. Njeni rizici su bili proračunati, ali nikada nepromišljeni. Očigledno se oslanjala na grupnu strukturu i kolektivno donošenje odluka, ali je bila spremna da „pređe Bosnu“ kako bi pomogla u izvršenju ovog plana. Međutim, plan nikada nije realizovan. Umesto toga, Sabaha i tetovska grupa suočili su se sa još jednim gorkim razočaranjem. Tokom meseci oporavka nakon bitke u Dračiću, Todor je boravio u selu Sviće i, kao četnički zarobljenik, morao je da izbegava svaki kontakt sa komunistima pod pretnjom streljanja. Nikada nije otkriveno kako je otkriven – verovatno je praćen – ali kada je postalo jasno da je Butina i dalje u kontaktu sa komunistima, pozvan je u štab u selu Perin Han. Tamo je brutalno pretučen (seljani su svedočili da nije mogao da hoda i da je morao da bude prevezen kolima i častljen kozjim kožama), ali nisu smeli da ga ubiju zbog poštovanja koje je uživao među Zeničanima. Ali Todor nije odustao. Samo mesec dana kasnije, ponovo je uspostavio kontakt sa Sabahom i ostatkom grupe i krenuo u akciju. Zamislite scenu: na tajnom sastanku su Todor, Sabaha i još dva člana ilegale. Planirana je akcija: Todor i saveznici će razoružati četničku žandarmeriju, a zatim preći Bosnu uz pomoć Tetovske grupe. Međutim, organizacione slabosti – delimično zbog ograničenih resursa Tetovske grupe u izuzetno nepovoljnim uslovima – potkopale su uspeh i ove akcije. Todor i drugovi su uspešno razoružali četnike, ali nisu uspeli da pređu Bosnu jer su žandarmi ubili borce koji su bili njihova veza.

Odlučili su da pokušaju ponovo sledećeg dana, ali ih je jedan od „drugova“ izdao, pobegavši pod okriljem noći i obavestivši četnički štab. Sledeće noći su upali u zasedu — Butina je ubijen, neki su pobegli, a drugi su uhapšeni. Četnici su odmah pozvali svoje ustaške saveznike da im pokažu telo ubijenog komuniste, a među njegovim stvarima pronašli su Sabahino pismo.
Ubrzo nakon toga, Rasim Ismić je takođe ubijen, a njegova grupa je razbijena u selu Gradišće. Napad su predvodile ustaške snage. Ovo je označilo kraj napora Tetovske grupe da oživi Zenički partizanski odred u ovom periodu. Ubrzo nakon toga, četnici su zarobili preostale članove grupe. Četnički komandant Golub Mitrović jednom je pozvao ustaše da se „pohvale“. Tela su fotografisana. Četnički komandant nije dobio odlikovanje koje je očekivao. Sabaha nije odustala. Čitava grupa je bila duboko pogođena ovim događajima; oplakali su pale drugove, ali nije bilo mesta za oklevanjem ili povlačenje. Sa toliko gubitaka i tako visokim ulogom, ilegalni borci su morali da nastave. Još jednom je predvodila sa odlučnošću, izdržavajući sva iskušenja bez žalbi. Išla je u Tetovo i Gradišće, redovno je komunicirala sa omladinom iz čeličane i rudnika. U to vreme, praktično je bila vođa ilegalnog rada u gradu. Kretala se sama, u senci, pod okriljem noći, uvek oprezna, ali uvek računajući na zaštitu svojih drugova. Čak ni njeno krhko fizičko stanje, oslabljeno plućnom bolešću, nije moglo da je zaustavi. Ne znamo tačno koju je bolest imala – jedna od verovatnijih pretpostavki je tuberkuloza – ali postoje svedočanstva o krhkoj devojci koja je neverovatnom snagom volje savladala sve prepreke. Obnavljanje kontakta, nastavak rada Sabaha je znala da će doći bolja vremena – i jesu. U kasnu jesen, Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske odlučio je da intenzivira ofanzivu u dolinama reka Une, Bosne i Save. Pozitivan razvoj događaja u zapadnoj Bosni doneo je tračak nade komunistima u Zenici. Oni su odmah intenzivirali svoje aktivnosti. Ofanzive u dolinama Bosne i Lašve počele su u decembru 1942. Prva dalmatinska i Prva crnogorska brigada pokrenule su iznenadne akcije koje su zatekle neprijatelja. Zauzele su železničke stanice Vranduk i Nemila, uništile pruge
Vođe Prve dalmatinske brigade su uspostavile kontakt sa tetovskim komunistima, iako nikoga nisu poznavale u Zenici. Slali su pisma preko radničkih aktivista u čeličani, ne znajući da li će stići do pravih ljudi. Dobili su odgovor koji je sadržao detaljne informacije o broju i rasporedu neprijateljskih snaga.
Sledećeg dana organizovan je sastanak između predstavnika Prve dalmatinske brigade i tetovskih komunista. Međutim, ovaj dugo očekivani prvi kontakt sa partizanskim snagama nije prošao radosno. Partizanski drugovi nisu poštedeli ilegalne članove; otvoreno su im govorili da je njihov rad postao „izolovan“, da njihova aktivnost nije bila dovoljno „široka i masovna“ i da nisu uspeli da organizuju radnike da se pridruže borbi. Njihov rad je označen kao „sektaški i pasivan“. Rezultat sastanka bio je letak kojim se pozivaju zenički radnici da sabotiraju fabričke pogone i pridruže se partizanima. Komunisti su takođe dobili primerak „Borbe“ koja je sadržala proglas prvog zasedanja AVNOJ-a. Materijal je trebalo reprodukovati i što šire distribuirati među građanima Zenice. Ovaj zadatak je obavila sama Sabaha. Sve je ukazivalo na obnovu ustanka i nastavak borbe, ali je bilo premalo vremena – vojna situacija se sve više komplikovala i vojska je morala da krene dalje. Zabeleženo je da je tetovska grupa pokušala ponovo da uspostavi kontakt sa Prvom dalmatinskom brigadom. Sabahina inicijativa bila je da pošalje kurira preko Vlašića, kroz dubok sneg i bez puta, da dostavi važne obaveštajne podatke i materijal za pisanje i medicinsku pomoć… Jedan kurir je uspeo, dobivši partizansku propusnicu i nekoliko primeraka „Borbe“. Halil Selimović je takođe doneo brošuru o zločinima u Jasenovcu, što je verovatno bio prvi put da su takvi zločini postali poznati u ovim krajevima. Drugi kurir je morao da se vrati sa nedovršenim zadatkom. Ali jednostavno je bilo premalo vremena za ono što je bilo najvažnije – ponovno pokretanje oružanog ustanka. Kada se, u drugoj polovini januara 1943. godine, vojska vratila blizu Zenice, tetovska grupa više nije postojala. „Pretražili su celu Zenicu tražeći je…“ Do kraja januara 1943. godine uhapšeno je više od 500 ljudi: od onih koji su ranije bili povezani sa Narodnooslobodilačkim antifašističkim pokretom do svih koji su bili „sumnjivi“.

Smešteni su u logor u zatvoru u Zenici. Odatle su ili deportovani u Jasenovac ili odvedeni na pogubljenje. Neki su obešeni duž železničke pruge kao upozorenje meštanima. Naravno, komunisti su bili prvi, uključujući i članove Tetovske grupe. Skoro svi članovi Tetovske organizacije su uhapšeni, uključujući i Sabahinog brata, Rifata Čolakovića.
Sabaha je, zajedno sa još nekoliko članova grupe, uspela da se sakrije. Uz pomoć Derve Praskić i Fatime Isaković, prošla je pored ustaške straže na drvenom mostu u naselje Bilimišće, gde se sakrila. „Nemci i ustaše su pretražili celu Zenicu tražeći je“, piše Kazazović. Ponuđena je nagrada za onoga ko je pronađe ili uhvati. Nakon hapšenja, Nemci su sproveli ispitivanja. Rifat Čolaković i ostali članovi iz Tetova i Gradišća odmah su odvojeni od ostalih pritvorenika. Zatvorenici su jedan po jedan odvođeni u posebnu prostoriju. Bili su podvrgnuti najgorim oblicima torture kako bi se izvukle informacije o partizanskim borcima i drugim kolaboracionistima. Ovde u priču ulazi Oto Cipra. Ovaj Nemac iz Plzenja se preselio u Zenicu 1913. godine, gde je radio kao glavni računovođa u Rudniku i elektrani. Čim je počela okupacija, stavio se na raspolaganje nemačkoj komandi kao prevodilac. Prema istoričarima, Cipra je bio jedan od vodećih članova tajnih službi u Zenici, arhitekta većine operacija koje su razbile partijske organizacije, što je dovelo do smrti i hapšenja mnogih Sabahinih drugova. U zatvoru, tokom ispitivanja, Cipra je bio zadužen za prevođenje pitanja i odgovora, i često je zloupotrebljavao svoju ulogu posrednika pogrešno tumačeći, često je od njega zavisilo da li će osoba biti mučena. Njegovo nedolično ponašanje razotkrio je jedan od zatvorenika koji je znao nemački. Pronašao je način da upozori drugove napolju. Cipra je odmah postao meta najnovije akcije Sabahe Čolaković. Dok je njegova sestra smišljala plan za atentat na ustaškog prevodioca, Rifat – ako je verovati legendi koja je godinama kružila Tetovom – pokazao je podjednaku lukavost u zatvoru. Odlučio je da „udovolji“ nemačkim oficirima koji su tražili spisak u zamenu za slobodu. Rifat im je dao imena ustaša, agenata, saradnika i građana sa „proustaškim simpatijama“, a neinformisani nemački oficiri – koji nisu bili stacionirani u Zenici već u Sarajevu – odmah su naredili hapšenje svih navedenih osoba.
Ovo je izazvalo ozbiljnu zabunu, čak i sukob sa lokalnim ustaškim vlastima. Pričalo se da je čak i nekoliko poznatih ustaša dovedeno u zatvor. Tek nakon niza telefonskih poziva u Sarajevo i Travnik, Rifatova prevara je otkrivena. On i njegovi saradnici su pogubljeni sledećeg dana. Jedan od zatvorenika, kome je naređeno da kopa grobove za pogubljenja, ostavio je sledeće svedočanstvo:

„Dali su nam lopate i pijuke i naredili nam da kopamo (…) Bila je veoma oštra zima i dubok sneg, pa je kopanje bilo sporo. Zemlja je bila tvrda i smrznuta, a ruke su nam se ledile. Zbog toga su nas stražari požurivali i tukli kundacima.“

Ovo je izazvalo ozbiljnu zabunu, čak i sukob sa lokalnim ustaškim vlastima. Pričalo se da je čak i nekoliko poznatih ustaša dovedeno u zatvor. Tek nakon niza telefonskih poziva u Sarajevo i Travnik, Rifatova prevara je otkrivena. On i njegovi saradnici su pogubljeni sledećeg dana. Jedan od zatvorenika, kome je naređeno da kopa grobove za pogubljenja, ostavio je sledeće svedočanstvo:

Dali su nam lopate i pijuke i naredili nam da kopamo (…) Bila je veoma oštra zima i dubok sneg, tako da je kopanje bilo sporo. Zemlja je bila tvrda i zaleđena, a ruke su nam se ledile. Zbog toga su nas stražari žurili i tukli kundacima pušaka.“

Sledećeg jutra, posmatrali su egzekuciju kroz prozor. Tek tada su shvatili značenje svojih postupaka. Da bi sprovela svoj do tada najsmeliji plan, Sabaha je pronašla način da kontaktira zatvorenike Omera Porobića i Dževada Glamočanina. Njih dvojica su uhapšeni 1942. godine i osuđeni od strane ustaškog prekršajnog suda. U zeničkom zatvoru dobili su dugogodišnje zatvorske kazne, ali su uspeli da pobegnu u novembru 1942. godine i pridruže se Zeničkom četničkom odredu, što su – prema rečima Ćamila Kazazovića – „videli kao šansu da ostanu živi i na kraju pređu u partizane“, što su i učinili tokom leta iste godine. Omer i Dževad su prihvatili Sabahin plan da ubiju ozloglašenog Cipru. Sabaha je bila dobro upoznata sa njegovim kretanjem – znala je da kao prevodilac učestvuje u pregovorima sa četnicima, pa čak i koju kafanu posećuje. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je nabujala reka Bosna isprala telo Ota Cipre. Izveštaj načelnika ustaške stanice iz Travnika navodi da „Oto Cipra, službenik zeničkog zatvora, zaklan je i isečen, a zatim bačen u reku Bosnu.“ Omer i Dževad su kasnije poginuli u borbi. Nakon ove poslednje akcije, Sabaha se potpuno sakrila. Do tada je njena bolest napredovala i savetovano joj je da se odmara. Dva meseca je provela u Bilimišću, a zatim se vratila kući i sakrila se u zemunici koju je iskopao njen otac, Mustafa Čolaković. Mustafa „više nije verovao drugim ljudima. Doveo je Sabahu kući, iskopao rov u kuhinji i pokrio ga ormarom.“[1] Iz dostupnih izvora može se zaključiti da je provela najmanje nekoliko meseci pod zemljom, jer se zna da je leta 1943. godine napustila Zenicu pod velom, zahvaljujući samo prijateljskim železničarima koji su naklonjeno gledali na NOP.
Prešla je na slobodnu teritoriju između Bugojna i Gornjeg Vakufa, koju je kontrolisao Visoko-zenički partizanski odred. Odmah je dobila nove zadatke od lokalne komande u Gornjem Vakufu, gde je radila sa aktivistkinjama Antifašističkog ženskog fronta i na drugim zadacima. Iz perspektive ustaša i nemačkih službi, moralo je izgledati da je Sabaha bila svuda i nigde u isto vreme.
Sveprisutna, a opet nevidljiva. Dugo nakon što je pobegla iz Zenice, vlasti su nastavile da je tragaju. U septembru 1943. godine, u čeličani se pojavio „partizanski kurir“ – prerušeni ustaški agent – pokušavajući da sazna više o podzemnim aktivnostima. Zeničani se sećaju da je bio posebno zainteresovan za Sabahu Čolaković. Nakon oslobođenja, Okružni komitet KPJ za Sarajevo rasporedio je Sabahu u Visoki komitet, tačnije za rad u gradu Brezi, gde je radila sa ženama unutar AFŽ-a. Znajući koliko je truda ulagala u svoj podzemni rad, može se, bez mnogo mašte, zamisliti sa kakvim je entuzijazmom prihvatila organizaciju posleratne obnove. Iz vredne dokumentacije AFŽ-a vidimo da je bila odgovorna za sve organizacione aspekte ženskog aktivizma. Još dok je bila u Visokom, podnela je izveštaj Glavnom odboru AFŽ-a koji jasno pokazuje njenu energiju i kritički duh. „Bilo je mnogo žena koje nisu ni znale šta znači reč antifašizam“, izvestila je, živopisno ilustrujući stanje života žena na kraju rata. U drugom izveštaju, Sabaha pokazuje oštar uvid i otvorenost za kritiku; ona primećuje da „među aktivistkinjama ima više seljanki nego intelektualki“, ali takođe otvoreno kritikuje „destruktivne žene“, one koje ometaju njihove napore. „One rade organizovano, posebno na produbljivanju verske i nacionalne mržnje“, kaže ona sa dozom ironije. Posebno je ljuta na one koji sabotiraju napore za pomirenje „muslimanki i hrvatkinja“, upozoravajući da se „posebne konferencije“ moraju održavati pažljivo, kako se ne bi dala municija frazi „pričate nam o bratstvu i jedinstvu, a sami pravite razlike“.“ Na istom sastanku, jedna od drugarica je zaključila nakon Sabahinog temeljnog izveštaja: „Visokačka organizacija je do sada pokazala najbolje rezultate, tako da iskustvo i inicijativa ove organizacije treba da posluže kao primer i da se prenesu na druge okruge.“

Sabaha je takođe bila delegat Bosne i Hercegovine na Prvom kongresu jugoslovenskih antifašističkih žena. Inteligentna, energična, oštroumna. Nema sumnje da joj je bila predodređena svetla budućnost. Nažalost, u slobodnoj zemlji o kojoj je sanjala i za koju se toliko borila, živela je još samo dve godine. Teška bolest pluća sa kojom se godinama borila trijumfovala je nad njenom nepokolebljivom voljom, mladošću i duhom. Tamo je sahranjena.

Revolucionarno pod velom Malo je stvari koje su toliko simbolične za ulogu žena u Narodnooslobodilačkom ratu i ilegalnom radu kao žena sa velom koja, ispod nabora svog pokrivača, nosi komunističke propagandne letke, tajne poruke, lekove za borce, ili čak oružje. Zar, vala ili burka – neprozirni veo koji su tradicionalno nosile muslimanke u ovom regionu do kraja Drugog svetskog rata, a neke čak i posle toga – važan je simbol emancipacije bosansko-hercegovačkih žena: ono što je omogućilo ilegalni rad, kasnije je za aktivistkinje postalo simbol zaostalih percepcija mesta žena u društvu. Kao takve, masovne akcije otkrivanja organizovane su na sastancima najveće ženske organizacije u Jugoslaviji – AFŽ-a. Rečima partizanke Zage Umičević Male: „Pod burkom i velom, simbolima vekovnog ugnjetavanja žena, izvršavale smo zadatke Partije sa ciljem potpunog oslobođenja čovečanstva.“[1] Mnogi istoričari su isticali ulogu žena tokom okupacije kao ključnu, upravo zato što su ustaške okupacione vlasti potcenjivale lokalna društva kao konzervativna u pogledu položaja žena. Zbog toga su žene mogle mnogo da urade u organizovanju, agitovanju i umrežavanju, jer su se mogle slobodno kretati po gradovima. „Zašto je Sabaha efikasno postala vođa podzemnog pokreta u Zenici? Upravo zato što je bila žena. Ženama je bilo donekle lakše da šetaju gradom jer tajne službe nisu zaista verovale da žene imaju sposobnost da bilo šta urade. Dok su njeni drugovi, koji su uglavnom bili muškarci, morali da deluju u dubokoj tajnosti i sa ograničenim kretanjem – jer praktično nisu mogli ništa da urade – sam njen rodni identitet je bio prednost u tom trenutku. Prema informacijama koje imamo, koristila je zar da se kreće po gradu i nosi informacije i sve ostalo što je bilo potrebno da se oživi podzemni pokret u Zenici.“
Istorija učešća žena u radnom i partizanskom pokretu je složena tapiserija koja otkriva vekovnu patrijarhalnu strukturu – i njen, barem privremeni, kolaps tokom antifašističke borbe i posleratne obnove. Učešće žena u borbi i u ilegalnom radu je podsticano i podržavano, i one su pokazale da bi bez njih borba bila nezamisliva, a pobeda možda i nedostižna.
Mnogo knjiga je napisano o važnosti uloge partizanki u Jugoslaviji, ali u akademskim oblastima, ova tema istraživanja tek počinje da se raspliće. Sabaha Čolaković, međutim, ne odgovara baš tom idealu, uglavnom zato što nikada nije proglašena nacionalnom heroinom, titulom rezervisanom za borce, komandante i političke radnike koji su se istakli herojstvom i žrtvom tokom Narodnooslobodilačkog rata. Titula je obično dodeljivana posthumno, što je donekle „diskvalifikovalo“ Sabahu, jer nije poginula u direktnoj borbi, već – birokratski rečeno – od „prirodnih uzroka“. Priznanje koje joj je društvo dodelilo bilo je prilično minimalno – vrtić u Brezi, gradu u kojem je umrla, nosio je njeno ime, a stariji građani Breze se sećaju da je njen grob, sa minimalističkim spomenikom, bio u blizini. Sećanje na neprepoznatu heroinu je potom izbledelo, da bi ga donekle oživeo zenički istoričar Ćamil Kazazović osamdesetih godina prošlog veka, a nedavno i zahvaljujući umetnicima poput Selvedina Avdića, autora knjige „Moja fabrika“, u kojoj je jedno poglavlje posvećeno priči o Sabahi, Rifatu i Otu, kao i pozorišne rediteljke Selme Spahić, koja je u svojoj scenskoj adaptaciji iste knjige posebnu pažnju posvetila Sabahi. Ova revitalizacija sećanja na neuhvatljivu podzemnu aktivistkinju dolazi nakon decenija pažljivog brisanja gotovo svakog traga jugoslovenskog nasleđa iz javnog prostora u bosansko-hercegovačkim gradovima. Sećanje na antifašističke jugoslovenske heroje – a posebno heroine poput Sabahe – je potpuno „opciono“, ponekad čak i nepoželjno u društvima koja teže da budu etnički čista i zasnivaju svoje istorije poželjno na nedavnoj prošlosti. Patrijarhalna pristrasnost u istoriji dodaje još jedan sloj ovom problemu.

Spahićevim rečima: „Čitava udžbenička istorija čovečanstva veliča muško ratničko herojstvo. Ženama se, u najboljem slučaju, daju sporedne uloge. Posebno u nedavno revidiranim udžbenicima (…), one su prvenstveno predstavljene kao žrtve — pokorni posmatrači, čuvari doma, majke i lojalne supruge. Ova pasivnost koja se pripisuje ženama je duboko iritantna. Žene — one koje nisu prisutne na bojnom polju — u potpunosti su preuzele funkcionisanje društva, kako u ruralnim tako i u urbanim sredinama, kroz svoje aktivno angažovanje i svoju mnogo dovođenu u pitanje fizičku snagu“.
To je najočiglednije u imenovanju institucija i ulica, koje se u Bosni i Hercegovini neobično često nazivaju po istaknutim ličnostima. Nigde promena režima i revizionistički stav prema prošlosti nisu očigledniji nego u imenovanju javnih prostora, što ima mnogo zajedničkog sa animalističkim teritorijalnim obeležavanjem. Za početak nema mnogo ženskih imena, a ako su i pripadala nepoželjnom jugoslovenskom nasleđu, gotovo uvek su nestajala.
Zato mnoge nevladine organizacije s vremena na vreme traže promenu imena kako bi se odrazila dostignuća žena; jedna takva inicijativa pominje heroinu ove priče, pozivajući se na njenu „predanu i nesebičnu borbu za slobodu građana Zenice“.[1] Međutim, i u Zenici su škole nazvane po partizankama i članicama SKOJ-a preimenovane u skladu sa novim „vrednostima“. Bivša škola sestara Ditrih – jevrejskih učenica koje su bile aktivne u ilegalnom pokretu i ubijene u logoru Jasenovac – sada nosi ime pisca Miroslava Krleže; sestrama je ostala mala i neupadljiva ulica, a spomenik je premešten na drugu lokaciju.[2] Medicinska škola „Desanka Todić“, takođe nazvana po partizanki, sada se jednostavno zove Medicinski fakultet. Sve je to deo istog trenda koji je uticao i na javno obeležavanje Sabahe Čolaković. Vrtić u Brezi sada se zove „Umihana Čuvidina“, što nam govori kakvu vrstu ženskog ideala preferira posleratna Bosna i Hercegovina: ne borbenu i emancipovanu aktivistkinju ili partizanku, već nežnu pesnikinju iz vremena osmanske Bosne, čija je jedina sačuvana pesma nepotpisana, a čija su dela uglavnom ostala anonimna. Činjenica da Čuvidina, još jedna žena iz prošlosti čiji rad zaista zaslužuje priznanje, zamenjuje ime druge žene u javnom prostoru govori mnogo o tome koliko površno nacionalistička kultura sećanja tretira žensko nasleđe. Dakle, zaključimo pitanjem: zašto se naši gradovi ne bi sećali i Sabahe i Umihane?