Mira Jurić
Priča o Miri Jurić nije samo priča o životu posvećenom nauci, naučnim otkrićima i napretku, osnivanju institucija i podršci talentima. Ona je, uz sve navedeno, i svojevrsni lakmus test za otkrivanje slabosti institucionalnog pamćenja u državama nastalim nakon raspada Jugoslavije – posebno Bosni i Hercegovini.
Zatvorenost naučnih zajednica, slabo interesovanje za očuvanje institucionalnog nasleđa, česte istorijske promene, u okviru kojih nove političke elite rutinski brišu i marginalizuju svoje prethodnike, i, ne manje važno, sistemsko i tradicionalno suzbijanje doprinosa žena nauci[1] – to su samo neki od razloga zašto ime Mira Jurić izaziva samo blage asocijacije među stručnjacima i nikakvo priznanje među laicima. Reći ovo je logično i razumljivo jer Bosna i Hercegovina nije baš naučna sila, prilično je lenj način razmišljanja – tim pre što je Mira Jurić gradila svoju karijeru kada je zemlja njenog rođenja bila deo Jugoslavije. Sama Jugoslavija, naravno, takođe nije naučni teškaš, ali je i dalje bila relevantna i važna u oblasti globalne nauke – daleko više nego bilo koja od njenih država naslednica danas. Ipak, čak ni tada, kao i u bilo kojoj drugoj zemlji, nije imala jednak udeo muškaraca i žena u prirodnim naukama – iako se mora priznati da je na tom putu odmakla dalje od nekih evropskih demokratija. Verovatno nam to govori nešto i o dubokoj degradaciji intelektualnog odnosa prema današnjem svetu – degradaciji koja ne znači samo da laik u prirodnim naukama nije u stanju da shvati njihova otkrića, što je i očekivano u oblasti tako složene kao što je fizika čestica. Ne, ovo ukazuje na nešto sasvim drugo – našu nesposobnost da cenimo dostignuća koja nisu revolucionarna i ne donose promenu paradigme, već predstavljaju kumulativni doprinos znanju ili, figurativno rečeno, dodaju nedostajući deo slagalice, čime doprinose daljem napretku discipline. Današnji medijski kontekst neguje pristrasnost ka blistavim i revolucionarnim otkrićima, koja su prilično retka, ostavljajući mnogo strpljivog i napornog naučnog rada u senci. Ali činjenica da nas, kao društvo, više zanimaju teorije zavere nego naučno razumevanje sveta ne znači da ime Mire Jurić – eksperimentalne fizičarke, istraživačice u Institutu Vinča, profesorke i šefice Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, i jedne od osnivača fizike kao nauke na ovim prostorima – treba ostaviti u zaboravu. Ovaj tekst je skroman doprinos tom naporu, koji pripada budućim generacijama. Indikativno je da ne možemo biti sigurni ni u godinu rođenja Mire Jurić. Neki izvori pominju 1916., dok drugi kažu 1912.[1] U vrlo malo biografskih beleški koje se mogu pronaći o njoj, postoji prazan prostor između njene godine rođenja i podatka da je završila srednju školu u Zagrebu, koji radoznali istraživač može popuniti samo maštom. Bivši vezirski grad, ovekovečen u čuvenoj hronici nobelovca Iva Andrića, do tada je potpuno izgubio svoj administrativni značaj, a tokom Velikog rata, kada je rođena junakinja naše priče, ostao je u relativnoj sigurnosti dubokog zaleđa, daleko od bilo kakvih direktnih ratnih aktivnosti. Međutim, „izuzetan geostrateški položaj“[2] Travnika možda ga je poštedeo od direktnih ratnih operacija, ali ne i od gladi, bolesti ili suše. Iako ne znamo ništa o Mirinom najranijem detinjstvu, ne bismo pogrešili ako pretpostavimo da je bilo teško, o čemu svedoči činjenica da će srednje obrazovanje steći u zagrebačkoj gimnaziji. Nije nemoguće da se cela porodica preselila u Zagreb u potrazi za boljim ekonomskim mogućnostima. Ipak, iako je Mira tokom celog života navodila Travnik, Bosnu i Hercegovinu, kao mesto svog rođenja, danas se ništa ne zna o tom periodu njenog života; vezu sa njenom domovinom tek treba da otkriju budući istraživači. Nakon što je završila Državnu i Žensku realnu gimnaziju u Zagrebu, Mira se upisala na studije fizike i matematike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, koje je završila 1940. godine, u zoru još jednog svetskog rata. Prema školskim zapisima, znamo da je četvrti razred završila sa „odličnim“, a ostale razrede sa „vrlo dobrim“, i da je od šestog razreda (1931/32) počela da koristi ime Ratimira[3]. Pored ovih oskudnih informacija, već je na ovom mestu potrebno pozvati se na „refren“ koji će se verovatno ponavljati kroz ovaj tekst: ne zna se mnogo o njenoj mladosti u Zagrebu ili njenim studentskim danima. Možemo rastegnuti maštu i zamisliti učenicu iz bosanskih provincija koja pokazuje prirodni talenat i inteligenciju, ali i, možda, buđenje buntovnog duha i potragu za sopstvenim identitetom.
Ne znamo da li je Ratimira bilo njeno kršteno ime ili tinejdžerski impuls za jedinstvenošću, s obzirom na to da je Mira bila ubedljivo najčešće ime u njenoj školi – samo u njenom razredu bile su još četiri Mire (što svakako govori nešto o kulturi imenovanja devojčica rođenih tokom rata, ali možda i o specifičnom humoru naše heroine). Ali sve to je izvan dostupnih dokumenata.
Međutim, ako prelistate stare jugoslovenske knjige, koje sada zanimaju samo specijalizovane istoričare, možete saznati neke uvide o Miri iz njenih studentskih dana. U knjizi „Žene Hrvatske u Narodnooslobodilačkom ratu“, fusnota navodi da je pre rata Mira Jurić bila „predsednica Mlađe sekcije žena sa univerzitetskim obrazovanjem“. Ovo se odnosi na jugoslovensku granu Međunarodne federacije univerzitetskih žena (IFUW), koju su 1918. godine osnovale dekan Virdžinija Gildersliv (Barnard koledž, SAD) i profesorke Karolina Sperdžen (Univerzitet u Londonu) i Rouz Sidžvik (Univerzitet u Birmingemu), sa ciljem da promovišu „pacifizam i prekograničnu saradnju“.[1] Jugoslovenska sekcija je bila odličan primer organizovanja žena u međuratnom periodu. Udruženje je štitilo „profesionalne interese žena, zalagalo se za napredak žena na tržištu rada i zahtevalo promene u građanskom pravu“.[2] Najvažnije je da su delili feminističke stavove i zalagali se za pravo glasa žena. Mlađa sekcija je formirana nešto kasnije kako bi se omogućilo učešće studentkinjama koje još nisu diplomirale i ona je takođe bila izuzetno društveno aktivna. U knjizi „Žene Hrvatske u NOB-u“ takođe nalazimo podatke da je bila jedna od istaknutih članica Društva za obrazovanje žena,[3] koje je postojalo u Zagrebu od 1937. godine, a proširilo je svoje aktivnosti 1940. i 1941. godine po direktivi Komunističke partije Jugoslavije. Društvo je zvanično raspušteno na početku okupacije, ali je njegov ilegalni rad nastavljen u manjim grupama, što je na kraju postalo osnova za osnivanje Inicijativnog odbora Antifašističkog fronta žena Hrvatske (AFŽ) 1941. godine. O konkretnom angažmanu Mire Jurić na ovim pozicijama (opet!) se ne zna mnogo, ali je jasno da je, pored kulturnog i obrazovnog rada, fokus Društva bio na antifašističkim vrednostima. Ne treba biti previše maštovit da bi se zaključilo da je to bio začetak duboko transformativnog angažmana Mire Jurić, koji će nekoliko decenija kasnije imati ogroman značaj u naučnoj zajednici.
Činjenica da je Mira Jurić bila uključena u rad ovih grupa ukazuje na to da je bila željna da doprinese društvu kao antifašistička i feministička intelektualka godinama pre izbijanja Drugog svetskog rata.
Stoga ne čudi što se 1942. godine pridružila partizanskom pokretu, u početku učestvujući u civilnim medicinskim aktivnostima, a sledeće godine, kao instruktorka ZAVNOH-a[1], otišla je na posao u Oblasni narodnooslobodilački komitet za Dalmaciju (najverovatnije aktivna u Šibeniku u komitetu AFŽ-a, gde je bila zadužena za organizovanje medicinskih kurseva,[2] ali pominje se i u vezi sa selom Preodac kod Bosanskog Grahova[3]).
Zadržimo se malo više na periodu NOB-a, koji je nesumnjivo bio zanimljivo poglavlje u životu Mire Jurić. U prosvetnim zapisima nalazimo je 1942. godine u Drežnici. Nešto kasnije, prema članku objavljenom u listu Borba 1943. godine, nalazi se u Lici, tačnije u gradu Otočcu, gde je osnovana Prva partizanska gimnazija. U intervjuu za Borbu, Vice Zaninović[4], prvi direktor te ratne škole, navodi Miru Jurić među nastavnim osobljem. Škola, koju je inspirisani novinar opisao kao „neodvojivi deo narodne revolucije“, otvorena je u junu 1943. godine sa ciljem sprovođenja „obrazovnog rada zasnovanog na slobodarskim idejama i ciljevima narodne revolucije“. Zapošljavala je „dobro odabrano partizansko osoblje“: „Nastavnici nisu mogli biti bilo ko, jer su morali da utiču na omladinu i prenose partizanske ideje u regionu koji su upravo napustili Italijani, očišćen od ustaša i četnika. Ljudi su oklevavali da pošalju svoju decu u takvu školu. Zato su neki morali da napuste svoje jedinice i preuzmu nastavničke uloge u školi – Marta Korošec Saili, Mira Jurić (…)“[1] Bila je to škola čije je školsko dvorište preletala vatra lovaca, odmore prekidala italijanska mitraljeska vatra, ali i škola u kojoj su, rečima Zaninovića, neobični, vredni učenici, zreliji za svoje godine, slušali Vladimira Nazora kako recituje svoju čuvenu pesmu pod nazivom „Radost“. Konačno, to je bila, kako istoričari obrazovanja ponosno ističu, prva škola koja je izdavala diplome sa crvenom zvezdom.
Uz malo mašte, možemo videti, verovatno u pozadini, njihovu nastavnicu prirodnih nauka, Miru Jurić, tada u kasnim dvadesetim ili možda ranim tridesetim godinama. Morala je biti puna antifašističkih i partizanskih ideala, ali i nepokolebljivog uverenja da obrazovanje može spasiti svet, čak i usred najrazornijeg rata sa kojim se čovečanstvo ikada suočilo. Rad se obavljao u teškim materijalnim uslovima, bez plate, strastveno i predano, ponekad čak i pod otvorenim nebom[1]. Strastveni govori članova Partije jasno su isticali da je zadatak partizanskih škola da stvore „novog čoveka“, ali pre nego što se to dogodi, sama učiteljica je morala da postane jedan od njih.
Zaninović piše da su upravo u toj školi i sličnim postavljeni temelji budućeg školskog sistema, čemu je Mira takođe doprinela – ne samo kao nastavnica (što je potvrđeno kasnijim izveštajem ZAVNOH-u koji je podneo sam Zaninović, pominjući njeno ime među složenim zadacima Odeljenja za prosvetu[1]). Ime Mire Jurić pojavljuje se i u Komisiji za prosvetu iz 1945. godine.
Nakon rata, tokom kojeg je stekla neizmerno vredno nastavničko i borbeno iskustvo, Mira Jurić je nastavila da gradi svoju naučnu karijeru upisivanjem postdiplomskih studija u Sankt Peterburgu, tadašnjem Lenjingradu. Čak i u to vreme, već je identifikovala svoja primarna naučna interesovanja u mikrosvetu – od atomske i nuklearne fizike do oblasti koja je u to vreme još uvek bila terra incognita: fizike čestica. Završila je studije 1948. godine i, gotovo odmah po povratku, obezbedila posao asistentkinje i istraživačice u novoosnovanom Institutu za nuklearne nauke u Vinči. Tamo će provesti osam godina (od 1949. do 1957. godine). Profesorka Dragana Popović, autorka knjige „Žene u nauci – od Arhimeda do Ajnštajna“, kada je upitana da li je Mirinom zapošljavanju doprinela njena partijska angažovanost, odgovorila je da je Jurić „svakako bio izuzetan stručnjak, jer je Vinča u to vreme okupljala vrhunske talente iz svih krajeva bivše Jugoslavije.“ [1] Zapisnik sa sastanka rukovodstva ZAVNOH-a na kojem se raspravljalo o organizaciji i tekućem radu pojedinih odeljenja (22. decembar 1944). Državno antifašističko veće za narodno oslobođenje Hrvatske – Zbornik dokumenata 1944 (Od 10. maja do 31. decembra). Institut za istoriju radničkog pokreta Hrvatske, Zagreb, 1975. „Ljudi su tamo zapošljavani na osnovu zasluga; institut je okupljao pojedince koji su, pre svega, bili izuzetni“, rekla je Popović. Izveštaj iz časopisa Borba, koji datira iz tog perioda, svrstava Miru među mlađe naučne kadrove u Institutu „Boris Kidrič“ (danas poznatom kao Vinča institut).
Entuzijastični uvod članka glasi: U stalnoj borbi sa atomima – uređajima koji prodiru u srce materije, pripreme za proizvodnju atomske energije. To je bilo vreme posleratne obnove i razvoja, kada su do izražaja došle ne samo nuklearne nade Jugoslavije, već i revnost mladih naučnih snaga. Upravo u to vreme, holandski naučnik Robert Valen je dobio zadatak da osnuje važne istraživačke laboratorije u „Borisu Kidriču“.
Mira je prikazana pored table na kojoj „neiskusno oko ne može videti ništa osim linija različitih veličina, pravaca i visina, koje podsećaju na ogrebotine napisane neveštom dečjom rukom“, izveštava novinarka. Ona je navedena kao asistent i „naučni radnik“, objašnjavajući novinaru da su skoro sve čestice koje je nauka do tada otkrila tu praćene, jer svaka ostavlja drugačiji trag: „te prave linije su napravili protoni, a one isprekidane poput gusenica – elektroni.“
Mira Jurić je odbranila doktorsku disertaciju u februaru 1956. godine na Prirodnomatematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na temu „Mehanizmi (d,p) reakcije izazvane deteronima od 600 do 1400 keV“,[2] što je označilo početak njenog akademskog uspona. Sledeće godine je osnovala kurs atomske fizike na Katedri za fiziku, istovremeno razvijajući svoju univerzitetsku karijeru kroz nastavu i istraživanje. Postala je asistent na Fizičkom institutu (osnovanom 1961. godine) 1962. godine, a ubrzo nakon toga i šef Odeljenja za visoke energije u Institutu. To je bilo vreme kada je Jugoslavija počela da osniva velike naučne institute, a fizika se razvijala „kao jugoslovenska ideja“.
Šedesete godine 20. veka bile su vreme napornog rada u tada najuzbudljivijoj oblasti fizike – fizici elementarnih čestica. Velika sredstva su ulagana u naučna istraživanja, delom zbog političkih težnji Jugoslavije da bude „konkurentna“ u nuklearnoj geopolitici, ali i zbog istinskog entuzijazma da nuklearna fizika može biti ključ bolje budućnosti. Fizika visokih energija bila je konkurentna i prestižna naučna oblast u kojoj su se očekivala velika otkrića i promene paradigme. Godine 1965, Miru Jurić nalazimo na ključnoj poziciji vođe grupe za elementarne čestice koja je proučavala sudare čestica i tesno sarađivala sa CERN-om, koji im je obezbeđivao nuklearne emulzije iz detektora i omogućio im da analiziraju procese sudara
Sledeće godine, otišla je na istraživačku posetu Laboratoriji za fiziku čestica u Strazburu, što je označilo početak njenih brojnih međunarodnih saradnji. Iz ovog perioda datiraju dve fotografije Mire Jurić u srednjim godinama, na kojima je, sa drugim saradnicima iz Instituta za fiziku, dočekuje Džavaharlala Nehrua i Indiru Gandi. Na obe fotografije, njeno lice krasi uzdržan osmeh, ali vidljiv ponos (1961). Studentske demonstracije 1968. godine nisu značajno poremetile naučni rad u Fizičkom institutu; naprotiv, ispostaviće se da je došlo do ozbiljnog zamaha u naučnom razvoju. Te godine, Mira Jurić je, zajedno sa Smiljom Popov, objavila nove rezultate dobijene analizom emulzija. Sledeće godine, ona i Živojin Todorović su napravili svoje prvo veliko otkriće novih čestica: „U analizi 308 sudara sa hiperfragmentima, dobijenih bombardovanjem jezgara u emulziji K-mezonima, pojavilo se 15 neobičnih događaja“. Bubnjević i Vidić navode da su za mikroskopiste u Institutu za fiziku neki od njih izazivali uzbuđenje uporedivo sa sletanjem na Mesec — uzbuđenje svakog koraka u nepoznato.“
Tokom naredne decenije, pod vođstvom Mire Jurić, oko deset naučnica radilo je u prestižnoj oblasti fizike visokih energija u Institutu. Tokom ovog perioda, ona će svojoj već dugoj listi relevantnih naučnih radova dodati i svoj najvažniji. Godine 1971, Jurić i njeni saradnici otkrili su jezgro hipernukleusa ⁸He, objavljujući svoje nalaze u eminentnom časopisu Nuclear Physics. Suštinska novina bila je otkriće egzotičnog izotopa helijuma sa jezgrom koje sadrži „osam“ nukleona, gde su neki od neutrona zamenjeni hiperonskom česticom. To je bilo njeno krunsko dostignuće, njen hipernuklearni klasik – autentičan doprinos Standardnom modelu elementarnih čestica, koji ostaje jedan od najvećih izazova savremene fizike. Nakon toga će uslediti dalja istraživanja drugih hipernukleusa, od kojih se jedno i danas citira (prema InspireHEP-u, poslednji citat je bio u 2024)[2]. Postoje jake indikacije da istraživanje hipernukleusa može imati primenu u savremenoj astrofizici – na primer, u proučavanju neutronskih zvezda, koje su primeri takozvane guste materije, igrajući ključnu ulogu u rešavanju „hiperonske slagalice“, jedne od najvećih enigmi moderne astrofizike. Dozvolite mi da malo romantizujem njena dostignuća – nasleđe Mire Jurić moglo bi se protezati od najsitnijih čestica do najegzotičnijih nebeskih tela…
Tokom 1960-ih i 1970-ih, jugoslovenska nauka je doživela veliku ekspanziju u međunarodnoj saradnji, u kojoj je Mira Jurić igrala značajnu ulogu. Istraživanja i merenja koja je sprovela sa svojom grupom ne bi mogla biti izvedena bez međunarodne podrške, posebno u CERNu, u koji je Jugoslavija bila uključena od samog početka (kao jedna od dvanaest zemalja osnivača). Ime Mire Jurić pojavljuje se na listi organizatora za Jugoslaviju velike Međunarodne škole za fiziku elementarnih čestica.
Škola, poznata i kao „Uskršnja“ ili „Prolećna“ škola, organizovana je u Herceg Novom u drugoj polovini maja 1964. godine zahvaljujući saradnji između CERN-a i Jugoslovenske savezne komisije za nuklearnu energiju. U članku u CERN kuriru navodi se da je ovo bilo treće izdanje međunarodne škole, čiji je primarni cilj bio podrška mladim fizičarima koji su koristili nuklearne emulzije u svojim istraživanjima. Nakon prva dva prolećna sastanka, „za treće izdanje stigao je poziv od Savezne komisije za nuklearnu energiju Jugoslavije da se održi u Nuklearnom centru u gradu Herceg Novi na crnogorskoj obali. Komisija je takođe velikodušno ponudila smeštaj za određeni broj predavača. Ovaj ljubazni poziv, koji je Komitetu za eksperimente sa emulzijama uputila dr Mira Jurić sa Univerziteta u Beogradu, prihvaćen je i rezultat je bila škola koju su zajednički organizovali CERN i Savezna komisija za nuklearnu energiju.“[1] Škola je okupila 120 studenata iz 24 zemlje, a neki od predavača bili su ključna imena u fizici elementarnih čestica tog vremena: E.H.S. Burhop, L. Van Hov, DŽ. K. Komb, K. Francineti… „Akademski kvalitet skupa bio je toliko visok da je najdominantnija kritika u formularima za evaluaciju bila da je okolina Herceg Novog previše lepa, što je značajno smanjilo fokus učesnika.“
Ponovo, Miru Jurić ne nalazimo u prvim redovima. Na jedinoj fotografiji sa ovog prestižnog skupa, po dobrom južnoslovenskom običaju, u prvom planu su uglavnom gosti – muškarci. Škola je, međutim, proglašena toliko uspešnom da je nastavila sa radom narednih nekoliko godina, stvarajući, savremenim rečima rečeno, centar za istraživače mlađe generacije u oblasti fizike elementarnih čestica, sa fokusom na rad koji uključuje nuklearne emulzije.
Pored biltena CERN-a, pohvale za organizaciju i lokaciju događaja objavljivane su iz godine u godinu u novinama Za komunizam (Za komunizam) Ujedinjenog instituta za nuklearna istraživanja u Dubni, Sovjetski Savez. Evo jednog takvog primera: „Za učesnike škole organizovani su izleti u prelepi grad Dubrovnik, kao i u Kotor, Budvu i druge gradove duž jadranske obale. Videli smo mnoge zanimljive znamenitosti i običaje u ovim gradovima (na primer, karnevalsku povorku na Dan mladosti). Jugoslovenski drugovi su sa oduševljenjem govorili o svojoj domovini. (…) Nosimo samo najlepše uspomene na Jugoslaviju, na njene vredne ljude, prijateljski nastrojene prema sovjetskom narodu.“
Dok virtuelno listam ove novine, nailazim i na potencijalno skriveni trag Mire Jurić iz ovog perioda uzbudljivih međunarodnih susreta. U drugom članku iz pomenute sovjetske publikacije pominje se izvesna „profesorka Đurić, energična žena, komunistkinja, bivša partizanka“, sa kojom je autor članka razgovarao o partizanskim borbama i zajedničkim poznanstvima u Dubni, gde se nalazi Institut za nuklearna istraživanja, i koja je, nakon škole, ugostila sovjetsku delegaciju u Institutu Vinča[1] zajedno sa još jednom koleginicom. Da li je došlo do greške u transliteraciji prilikom prevođenja sa srpskohrvatskog na ruski jezik, teško je reći, ali sudeći po svim detaljima datim u ovom kratkom, ali upečatljivom portretu – zar to ne bi mogla biti naša heroina?
Grupa za fiziku visokih energija koju je predvodila Jurić kasnije će učestvovati u drugim međunarodnim projektima kao što su Batavija – saradnja devet laboratorija iz Evrope i Kanade (proučavanje interakcija protona i mezona visokih energija (200–400 GeV) sa jezgrima), projekat „Relativistička nuklearna fizika“ (u saradnji sa Institutom za nuklearna istraživanja, Dubna, SSSR), zatim Projekat istraživanja meteorita i minerala (Laboratorija za nuklearne reakcije, Dubna, SSSR), kao i Proučavanje fisije i fragmentacije teških jezgara (SADVI, Strazbur, Francuska). Možemo videti da su, na prepoznatljiv način nesvrstanih, ovde koegzistirali žestoki geopolitički protivnici, pokazujući da je Jurić, zajedno sa svojim saradnicima, aktivno gradila mostove naučne saradnje, bez koje je napredak nezamisliv. Naučna karijera Mire Jurić trajaće do 1978. godine, kada je otišla u penziju, samo tri godine nakon što je imenovana za redovnog profesora. Na Univerzitetu u Beogradu obavljala je niz funkcija: šefa Katedre za fiziku (1970–71), prvog šefa Katedre za fizičke i meteorološke nauke (1971–73) i predsednicu Fakultetskog veća (1973–75). Nakon reorganizacije fakulteta, obavljala je i funkciju šefa Katedre za atomsku fiziku. Dobitnica je brojnih odlikovanja – Medalje za hrabrost, Ordena bratstva i jedinstva II i III reda, Ordena rada II reda i Ordena zasluga za narod III reda. Iako je bila uspešna i kao predavač i kao istraživač, ona je, pre svega, bila istraživač, neprestano privučena misterioznim mikrosvetom, čije je tajne čovečanstvo tek počelo da shvata. Napisala je preko 60 naučnih radova, uglavnom objavljenih u stranim časopisima, među kojima su eminentni Nuclear Physics, Physics Letters, Physical Review itd. Izlagala je na naučnim konferencijama u Parizu, Firenci, Lundu, Minhenu, Hajdelbergu i, naravno, u gradovima bivše Jugoslavije. Autorka je udžbenika Atomska fizika (Naučna knjiga, Beograd, 1976), kao i nekoliko naučnopopularnih članaka. „Fizika visokih energija je i dalje u ofanzivi“, napisala je Jurić za Galaksiju u članku usmerenom na angažovanje širih slojeva jugoslovenske javnosti u „čudesnom svetu mikrokosmosa“. Pošto je pratimo kroz specijalizovane publikacije, zbirke dokumenata, naučne baze podataka, staru štampu, pa čak i fusnote, veoma je teško reći kakva je osoba bila Mira Jurić. Dragana Popović je opisuje kao „veoma skromnu i povučenu osobu“. „Moram reći da smo mi, kao studenti, imali manje kontakta sa njom nego sa drugim profesorima. Manje je komunicirala sa nama van predavanja. Ali tokom predavanja, bila je fer i puna poštovanja, kao i tokom ispita. Ozbiljna, skromna osoba koja se nije isticala. I mislim da je upravo zato danas tako malo informacija o njoj“, rekla je Popović u jednom intervjuu, napominjući da se čak ni njene bivše kolege nisu mogle setiti mnogih detalja iz njenog života. Mira je jednostavno dolazila na posao, marljivo radila, prema svima se odnosila s poštovanjem, ali je svoj privatni život čuvala – privatnim. Profesorka Jelena Krstić opisala ju je kao izuzetno ljubaznu ženu, voljenu profesorku, ali takođe nije mogla reći mnogo više od toga.[1] „Bila je klasični predavač“, rekla je Popović, „ali morate znati da je to bilo vreme kada je većina profesora predavala ex cathedra. To su bila tradicionalna predavanja i ne mogu reći da su bila posebno inspirativna, ali ono što smo tada znali – a kasnije još više razumeli – jeste da je ona, takoreći, bila mnogo bolji istraživač nego predavač. U istraživačkom kontekstu, ona je bila zaista izuzetna. U svoje vreme, bila je dobro priznata, a kada pogledate časopise u kojima je objavljivala, vidite da su to prestižni časopisi iz fizike – čak i danas je teško objaviti se u njima. Dakle, njen doprinos istraživanju je bio zaista značajan.“
Sećanje Dragane Popović prilično dobro ilustruje način na koji istorija pamti Miru Jurić – ili bolje rečeno, njeno prisustvo u dokumentima otkrivenim tokom ovog istraživanja – uvek na listi zaslužnih pojedinaca, uvek prisutna i aktivna, ali stalno u drugom planu, u poslednjem redu. Ali možda se argument može „obrnuti“ i reći da upravo takvi ljudi – tihi, marljivi i nenametljivi – postavljaju temelje i uspostavljaju strukture. Mira Jurić je bila osnivač važnih naučnih institucija i, delimično, celog obrazovnog sistema tadašnje Jugoslavije, od prvog razreda osnovne škole do istraživačkih instituta.
Kao spiritus movens uske i specifične naučne oblasti koja je bila u usponu u njeno vreme, sprovodila je složena eksperimentalna istraživanja u zemlji koja je istovremeno zalazila u tajne materije i podučavala širu populaciju osnovnoj pismenosti. Štaviše, nasleđe Mire Jurić obeleženo je njenim naporima kao pedagoga i mentora – bilo da govorimo o njenom dugogodišnjem radu na Univerzitetu ili o značajnim međunarodnim saradnjama u kojima je drugima otvorila vrata fascinantnog kosmosa mikročestica.
Njeno nasleđe je naučno i obrazovno, ali i antifašističko i feminističko, dok njena dostignuća najbolje ilustruju ograničenja i mogućnosti za žene naučnice u Jugoslaviji. U zemlji koja se ponosila visokim učešćem (mada nikada potpunom ravnopravnošću) žena u prirodnim naukama, Mira Jurić na mnogo načina pokazuje šta je značilo biti naučnica i angažovana intelektualka u Jugoslaviji: strpljiv i uporan rad, dobro vođstvo, građenje mostova saradnje, ali i skromnost i nepretencioznost koja se očekivala od žena naučnica u to vreme. Činjenica da je ona gotovo potpuno zaboravljena u savremenom sećanju i razumevanju razvoja prirodnih nauka u Bosni i Hercegovini (iako je nešto prisutnija u Srbiji, gde je izgradila karijeru) odjekuje sa ironijom u vreme široko rasprostranjenog zalaganja za veće uključivanje žena u takozvane STEM oblasti. Međutim, to je i očekivano – njena ličnost i rad predstavljaju ne samo njena individualna dostignuća, već i, u mnogo čemu, trijumfe jugoslovenske nauke, Pokreta nesvrstanih i Narodnooslobodilačke borbe i antifašizma, koji su omogućili i građanska prava žena i njihov fascinantan društveni, politički i naučni uspon – što je samo nekoliko decenija ranije bilo nezamislivo. Upravo je to nasleđe koje današnja etnocentrična društva nastoje da ignorišu, sledeći strašnu ideju da je istorija počela sa njima.